Не тако давне, 2016. године, путујући из Београд према Грузији, наша поклоничка група од неколико десетина авантуриста на духовом путу, направила је једнодневну паузу у Цариграду. Тада смо посетили Аја Софију, православни храм који је претворен у музеј, а који је некада био највећи православни храм на свету. Сви ми који смо посетили ово чудо архитектуре које датира из првих векова хришћанства, били смо инспирисани мозаиком са којих је изненадно пре пар година почео да отпада малтер. Прикривени мозаик са ликовима Христа, Богородице и Светог Јована био је сакривен од јавности. С обзиром да смо били даривани да се удостојимо овог чуда и ми смо једни другима поклањали сличне мотиве. Тако сам копију мозаика на каменој плочи поклонио сестри Н. али њој је убрзо мој поклон пао на под и разбио се у десетине ситних комада.
Сви који су то видели су жалили због овог несрећног случаја. Н. је пажљиво покупила све делиће са пода. Прошло је у међувремену скоро две године и данас ми је Н. путем фејсбука послала фотографију са копијом обновљеног мозаика. Наиме, она је слагала мозаик и лепила делове на одговарајуће место. Поклон који представља моје одушевљење чудом откривеним мозаиком, сада попуњава олтар у породичној кући Н., њеног супруга и њихове деце.
Ово што је проживела копија мозаика представља неуништиву енергију која излази из људског срца. Желим рећи да мозаик са православним мотивом који се након дуго времена чудом открио испод малтера на зиду, дело је непознатог аутора чије је срце имало жељу да његов мозаик живи за све векове. Данас, пред крај времена дело непознатог аутора се открива свима и тако показује народу да Православље није могуће прекрити малтером или избрисати временом. Православље је ванвременско, јер је настало по Речима Оног Који је вечан. Прича о разбијеном мозаику са ликовима Христа, Пресвете Богородице и Светог Јована, представља поново рођено православље које је преживело многе векове у изгнанству.
Ненад Бадовинац,
Фебруар, 2018.