Петербург сам упознавао из различитих перспектива. Једно преподне истрчао сам властити “Saint Petersburg – Running Fun Zone“. То је била посебно занимљива Петроградска перспектива. Нисам хтео пропустити прилику да упознам Петроград из његових паркова и са спортских рекреационих стаза. Одредио сам да ће моја рута повезати три острва која су позната по многобројним стазама и парковима. Рута је требала бити око 8 км. Временски услови тог дана били су идеални за трчање. Кренуо сам према Каменом острву и њега сам претрчао да бих дошао на Елагијино острво, касније и на Крестовско острво.
План трчања
Улицама и парковима Петрограда лагано је трчати, јер надмораска висина на којој је град креће се од 2-4 метра. Нема никаквих успона. Међутим постоји нешто друго, што омета трчање, а то су скривене знаменитости града. Угодно је то ометање због којег сам након сваких двестотињак метара застао како бих се боље упознао са детаљима које просечни туристи немају прилику да виде и доживе. Ове локације одвојене су од средишњег дела Петрограда. Прва тачка била је Талент академија. Овај дворац налази се на самом почетку Каменог острва. Посебна локација и доживљај уз прекрасан поглед на место где се Нева дели на два дела. Наставио сам на другу страну Каменог острва.
Талент академија
Наилазио сам на мале дворце, рекао бих да у њима нико не живи. Овде као да су за украс. Нисам се приближавао, можда због дозе страха који сам имао. У случају да сам приметио да се нешто помакло или да сам зачуо неки необичан звук, у секунди бих се окренуо и са страхом наставио бих да спринтам. Не верујем да би ме тада неко сустигао.
Након неколико стотина метара наишао сам на потпуну архитектонску супротност, јер испред мене угледао сам велелепни театар. Био је то Каменоостровски театар. Можда је било могуће да овако обучен у опрему за трчање покуцам на врата овог театра са жељом да видим унутрашњост. Или можда боље да нисам ни покушавао 🙂
На самом крају Каменог острва, непозната врста богатства Петроградске историје, али и скривене архитектуре су приватне виле. Заиста, од сада у који год град да кренем, носим своју опрему за трчање. Ово је немогуће доживети путујући метроима, а ни пешачење градом, нити вожња аутом не омогућава овакву авантуру. За неке палаче, као што је ова, заинста не знам каква им је животна прича. Но сигуран сам да би било интересаното то истражити. Овај пут нисам имао времена, но следећи пут посветићу време и таквим детаљима.
Мали мост само за пешаке налази се на крају острва и оно спаја Камено са Елагијиним острвом. Прво што сам тамо приметио био је Eлагијиноостровски дворац. Овде су уметност и природа удружили своје снаге. Велико архитектонскио чудо које је пројектовао Росси, познати архитекта из 19. века Био је то његов поклон Петрограду.
Елагијиноостровски дворац-музеј
Када сам прешао на Елагијино острво, до тада трчао сам већ сат времена. Трчао сам уз паузе, али хтео сам сада да попијем врући чај који би ме мало вратио у освежење, али и угрејао ме. Јутро је било хладно, и ветар лаган, али је стално помало дувао. Међутим, још нису почеле тезге са чајем да раде. Продавци су стигли, али како кажу, није се загрејао апарат за воду. Било је потребно да причекам 15 минута. Било ми је дуго да толико чекам па сам насатвио даље да трчим. Иза мене налазио се музеј са изложбеним примерцима од стакла, украсног стакла. Значи унутра је све од стакла. Наставио сам даље, нисам хтео да ризикујем полупао овде.
Изложба фигура од стакла
На истом оствру налази се терен за голф а између њих су језера која су идеалне тачке за одмор за шетаче, овде је омогућен идеалан духовни и физички одмор. Таман да посетиоци прочисте своје мисли. И ја сам овде освежио своја размишљања и сабрао утиске о савременом Петрограду. Поред мене често су пролазили тркачи, вероватно су то чланови клубова, јер трчали су у групама. Помислио сам да ли постоји која група која би успела да трчи самном овакве авантуристичке руте. Захтевне су али обогаћене авантурама, уз ризик да се и сам не изгубим у њима. Трчечи поред двораца, пронашао сам начин да се провучем између голф терена и језера.
Језеро поред голф терена
Убрзо сам дошао и на Крестјевскоје острво. Познато је по томе што се на овом острву налази Фудбалски стадион изграђен за потребе Светског фудбалског првенства. Недостајало ми је снаге, јер до сада сам већ претрчао више од 8 Км. Имао сам у плану додатне стазе које нисам могао пропустити. Упутио сам се према стадиону. Када сам стигао, изблиза сам приметио да је заиста огроман. Много странаца било је у његовом окружењу. Ни сам не знам колико сам страних језика овде чуо. Невероватно је то што сам стигао овде из оазе уметности и природе, а овде се придруже уметности и савремена архитектуре. Када сам обишао стадион и упутио се на другу страну, тамо сам осетио хладноћу ветра из Финског залива. У даљини је метро станица, али она ми није одговара да се вратим с њом до свог смештаја. Снаге више нисам имао, а нисам ни чај попио. Вратио сам се до улаза у стадион да попијем чај и мало да се угрејем.
Сео сам у аутобус са којим сам требао проћи само неколико станица до свог смештаја. Међутим рута аутобуса била је слична мојој данашњој трчачкој рути. Била је непредвидива и кренула је у кривом правцу. Нисам имао снаге да се борим објашњавајучи возачу куда бих требао да идем. Пустио сам да ме аутобус вози, па где стигнем. Прошли смо велик део града и аутобус ме довезао до ботаничке баште која је на сасвим другом делу Петрограда. Није ми било жао. Опет у Петроградској природи, наставио сам да трчим. Скупио сам довољно снаге да се вратим до смештаја. Чај је био од велике помоћи, али следећи пут бираћу ипак мало краћу руту кад дођем у велеград попут Санкт Петербурга.
Ненад Бадовинац,
Јул, 2018.