Путовање на Косово одгодио сам због обавеза. Међутим, коначну одлуку о томе да се придружим пријатељима из Бања Луке, и да ипак наставим са њима путовање на Косово донео сам само неколико минута пре него су они пролазили кроз Београд према Косову. Ускоро након одлуке придружио сам се на путовању. У свим смеровима, и вертикално према Небесима и хоризонтално према људима, осетио сам изненађења која произлазе из наше духовне, православне баштине Косова и Метохије којој сам ишао у сусрет. С обзиром да су моји сапутници били професори на Архитектонском факултету Универзитета у Бањалуци; доц. др Дијана Симоновић и доц. др Невена Новаковић, као и и Стаменко Мијатовић референт за информатику, предложио сам потајно у себи да ово моје путовање буде потрага за научном основом архитектонског и духовног чуда Светих манастира Косова и Метохије. По доласку на административни прелаз полиција нам је прегледала документе. Под истим кровом, одвојени само неколико метара биле су и српска и косовска полиција. Након што смо завршили административне провере наставили смо према хотелу у Косовској Митровици. Унајмили смо хотелске собе и једва дочекали да што пре изађемо на улицу, да се упознамо са градом. Мноштво младих је пролазило поред нас. Одушевио ме податак да готово седам хиљада студената студира на Универзитету у Косовској Митровици. Шетајући градом, стигли смо до “Моста разграничења” који дели Србе и Албанце.
Питали смо полицајце да нас посаветују; да ли можемо да пређемо мост, а они су нам предложили да у пратњи полиције идемо на албанску страну. Када смо заједно прелазили мост, имао сам страх у себи, али истовремено и осмех на лицу. Када смо стигли на другу страну моста, тамо су нас дочекали исто тако млади са осмесима. Тада сам схватио да мост нема везе са младима, и да разграничава само политичаре, а онда то као зараза прелази на локално становништво. Уосталом, за сваку врсту заразе постоје лекови. Сигуран сам да ће време показати који лек је за болест разграничења најбољи и да ће млади слободно и неоптерећено живети на овој Светој земљи, јер Косово припада управао њима, свим оним младима који нису напустили Косово и Метохију. Настављајући шетњу упознавања града, Стаменко и ја смо се распитали за добар ресторан, јер хтели смо да вечерамо. Препоручили су нам ресторан који се налази мало даље од центра града, па смо узели такси.
Стигавши таксијем до ресторана којег су нам препоручили, прво смо помислили да смо на кривој адреси. Наиме, извана је објекат изгледао као приватна кућа, али када смо отворили врата и ушли унутра, изненадио сам се фино уређеним интеријером који је био у етно стилу. Вечера је била толико сочна да сочнију нисам могао да пожелим. Нисмо баш имали времена да коментаришемо храну за време вечере, већ смо дохватили здравицу која нас је окрепила и припремила снагом и храброшћу за сутрашњи планирани наставак упознавања Косова и Метохије.
Ненад Бадовинац,
Септембар, 2018.