Војислав и Вукосава Бадовинац, православно сеоско гробље у Бачковици, Западна Славонија, 2018.
Са родитељима тог дана кренуо сам у њихово родно село како би обишли гробове покојних предака. Село Бачковица удаљено је око 30 километара од Бјеловара и налази се у Западној Славонији. Возили смо се путевима којима ретко пролазе аутомобили. Када смо стигли у Бачковицу, одмах након табле са називом села, примећујем старе напуштене куће које изгледају као да у њима нико никад није живео. Моји родитељи су овде рођени пре и за време 2. светског рата. Тата је живео на једној страни, а мама на другој страни села. Понекад су заједно чували стоку на пашњацима и тако су се упознали. Возећи се, стигли смо до родне куће моје мајке и касније, до куће где се мој отац родио. Њихове родне куће су у међувремену промениле власнике, али сада у њима нико не живи. Сада је таква судбина задесила ово село, у којем осим неколико старих људи, нико не живи. Све куће, ма рекао бих, цело село, обрасло је у драч и шикару. Возио сам споро кроз село са дозом изненађења и жалости.
Посетили смо старију жену Даринку. Послужила нас је кафом и вином које она прави и које има окус попут неког предивног сока од грожђа. У разговору, причала нам је да живи сама, да има све што јој је потребно, и да је изабрала да буде задовољна у животу. Како каже, могла је да изабере, хоће ли бити незадовољна са животом у овом сад напуштеном селу или да буде задовољна са изразито скромним животом који живи. Слаби услови за живот, али деца, удата ћерка и ожењен син који живе у другим местима, и пас, који је однекуд дошао заједно чине њен живот срећним. Уз то, каже да је она градила ову кућу и не жели да је напушта, жели да овде умре. Каже да када умре, да је дођемо испратити. Питао сам је да ли у селу има деце и младих, а она каже: “сине мој нема овде никога од старих, а камо ли од младих”, каже: “Од младих има двоје деце у суседном селу и то је све.” Она каже да је некад у овом селу било јако весело, сећа се забава, пуно младих који су се веселили, сећа се заједничких чијана и честих окупљања и дружења младих.
Касније смо посетили сеоско гробље на којем се налазе гробови наших предака. Гробље је у шуми, али је уредно покошено, јер државне комуналне службе брину о њему. Упалили смо свеће, оставили цвеће и помолили се. Чудно је за рећи, али још једино по многим гробовима може да се закључи да су некад у овом селу живели људи. Помолио сам се за своје претке. Дух њихов сада живи у јеванђелским просторијама, лепшег, духовног света, а овде, где су некад живели, ионако осим пустоши, нема ништа.
По повратку са гробља посетили смо мамину родбину који овде рекао бих чувају село. Можда за неке друге људе, који ће једног дана доћи и населити га, због изобиља мира, свежег ваздуха и природних лепота. Сели смо на послужење и уз топао чај од невена, слушао сам њихове приче из старих времена. Приметио сам тада да ово село иаоко пусто, није умрло, јер и даље живи у сећањима и причама.
Ненад Бадовинац,
Новембар, 2018.