Зорана и њена харфа.
Награда за родитеље је када у детету открију део душе који стреми за уметношћу. Деца у том делу своје душе, иако мала, сусрећу се са Уметником Који је креирао непрегледну васиону и све што се у њој налази.
Приликом тродневне посете Грацу (Аустрија), био сам једно поподне гост код Зорана и Слободанке. Позвали су ме на кафу и послужење. Хтели су да ме угосте као лепавинског пријатеља и сарадника блаженопочившег оца Гаврила. Уместо да идемо код њих у стан, предложио сам да прошетамо градом и тамо попијемо кафу. Међутим, када је Зоран дошао по мене у хотел, објаснио ми је да је Слободанка, његова супруга припремила послужење које се не пропушта.
Духовно братство у Христу, засновано на хришћанским принципима добро ми је познато, јер сусретима у манастиру Лепавини са многима сам изградио чврсто и искрено пријатељство. Тој духовној вези учио нас је наш духовни отац, архимандрит Гаврило (Вучковић).
У данашњем свету интереса и подела на велике и мале могу да преживе само они који знају коме припадају, и коме да верују. Без тога човек се лако утапа у гомили оних који не припадају никоме и ничему. Знајући коме припадамо можемо сигурније закорачити у будућност. Такав принцип живота млади преузимају од својих родитеља, попут Зоране која не заборавља своју традицију, јер носи у себи породичне вредности које су вредне незаборава.
У породичном амбијенту Зорановог и Слободанкиног стана, њихова ћерка Зорана, открила ми је своје уметничке дарове. Биле су то музичке конструкције нота свиране на харфи. Она и њена породица дуго живе у Аустрији и не размишљају о повратку у родни крај. Њихова држава, а посебно њихове ћерке Зоране, сада је Аустрија. Зорана се овде школује, одраста, стиће пријатеље које не разликује по народности и вероисповести. Са свима њима дели своје одрастање. У савременом свету тешко је младима да задрже своје порекло и сачувају од незаборава богатство историје и духовности њиховог народа.
Цело поподне провео сам код породице Зорана и Слободанке у Грацу у једном од највећих градова у Аустрији. Заменили смо шетњу Грацом са седењем на тераси, слушајући Зоранин концерт која је свирањем на харфи додатно орасположила све нас. Поред Зоране била је икона Пресвете Богородице Лепавинске, која нас је повезала и која украшава њихов стан. Не сумњам да молитвом испред Њене иконе Зорана свакодневно гради уметнички таленат који ће јој у животу, дај Боже, донети просперитет и успех, и дубоко верујем да ће незаборав манастира Лепавине грејати њен дом, као што греје и многе друге домове чиром православног света.
Ненад Бадовинац,
Децембар, 2018.