Јубиларна, десета пројекција филма “Русија – велика тајна, репортажа из свете и царске Русије”, одржана је у великој сали општине Вождовац у Београду, 10.06.2019. Након емитовања филма уследио је разговор посетилаца са аутором. Пројекција филма је одржана у организацији храма Преображења Господњег на Пашином брду. Присутни су били протојереј – ставрофор др Александар Средојевић, протојереј Драгиша Јоцић, водитељ Миодраг Маричић и аутор филма.
Након пројекције филма посетиоци су коментарисали и заједно са мном размењивали утиске о филму. Протојереј-ставрофор др Александар Средојевић је похвалио филм уз жељу да га види више милиона људи. Прота је рекао да је ово духовно поучан филм. Том приликом ме замолио да нађем начин да филм понудим телевизијама у Србији. Надовезао сам се речима да је током десет организованих пројекција филм видело неколико стотина људи и да је ово јубиларна, десета пројекција филма. Подсетио сам присутне да је филм на Велики Петак ове, 2019. године, емитован на Првој руској православној телевизији “ТВ Сојуз” која има вишемилионску гледаност у Русији. Након што ме протојереј Драгиша Јоцић, старешина храма Преображења Господњег у Београду, замолио да кажем искуства везана за путопис, рекао сам следеће:
“Русију је тешко описати без да говорим о њеној светости. Причао сам о свом искуству уласка у подвижничке катакомбе и подземне пештере које сам обишао у Кијево-печерској и Псково-печерској лаври. У тим подземним катакомбама човек истински доживи темеље на којима почива света и царска Русија. Савремена Русија не би могла да живи без светих темеља. Управо су те катакомбе моје најјаче искуство Свете Русије. У многим местима у Русији доживео сам духовност царске Русије. Да би се то доживело потребно је лично отићи тамо, али доприност је да помоћу филма гледаоцу пренесем колико је највише могуће то искуство. Током писања путописа ја сам се базирао на важност обележавања стогодишњице од страдања царске породице Романових и описивао сам духовност Русије.”
Тада се за коментар јавио Владимир и захвалио се на презентацији Свете и Царске Русије. Владимир је био мој сапутник током мог првог одласка у Русију. Причао ми је о строгим правилима које су верници дужни поштовати током Литургије у храмовима у Русији. Надовезао сам се на то да постоји код Руса једна обавеза која се мени није свидела, а то је што Руси не допуштају фотографисање у храмовима. Испричао сам свој доживљај из Покровског манастира у Москви у којем се налазе мошти Свете Матроне. Тамо ми је службеник храма због мог снимања скоро узео камеру. Споменуо сам да би ми тада, као члану Мисионарског одељења Српске православне цркве користила чланска карта са којом бих имао дозволу и могућност снимања.
Организатор трибине г. Миодраг Маричић питао ме је, да ли сам имао могућност да причам са духовницима. Тада сам одговорио да би тек моја следећа прича могла бити са том темом.
Један посетилац коментарисао је овако: “Благодарим на филму стварно је диван. Но оставио је недоречени део. Кажите ми нешто више о Александру Воронцову који се спомиње у филму? Реците ми ваше мишљење о Староруском родоверју које је потенцирано за време Андропова у Русији?” На то сам одговорио да Александра Воронцова, ког описујем у филму, нисам срео у Псково-печерској лаври. Наиме, распитивао сам се о њему, јер сам хтео да му оставим Лепавинску икону на поклон. Сазнао сам да са супругом живи у Пскову. Што се тиче вашег другог питања, знате и сами да је Русија велика земља и да постоје данас у свету многобројни облици веровања. Данас свако може да верује у кога или што хоће. Ми православни имамо нашу Православну веру и њу мисионаришемо. Живимо како нас уче наши оци и по предању наших светих отаца.
Тада ме отац Драгиша Јоцић питао: “Приказао си нам Западну Русију, какви су планови да пишеш о посети јужне и источне Русије?” Одговорио сам му да је отац Михајло, руски свештеник из Москве, који је гостовао на другој пројекцији филма организованог у конаку храма Архангела Гаврила у Београду коментарисао, да је овај филм важно мисионарско дело и да постоји још много списа о Царској Породици Романових који нису објављени. Предложио ми је, ако сам заинтересован, да радим на таквом пројекту у Јекатаринбургу.
Потом је уследело питање од једног гледаоца: “Како је тачан назив филма?”. Рекао сам “Русија – велика тајна”, репортажа из свете и царске Русије. Тада је гледалац коментарисао да је први део филма “Велика тајна” доста амбициозно назван, а да нема никакавог ексклузивитета. За други део назива “Царска Русија”, рекао је да је царска Русија најмање описана. За њега је филм као путопис са разгледницама, у ком моја нарација доминира и замера ми што нисам организовао сусрет са Александром Воронцовим и руским духовницима. Предложио је да урадим емисију за радио. Рекао је ово је све лепо, сви волимо Русију, али дошао сам да видим ексклузивитет, али нисам га добио. Но ипак је на крају похвалио мој труд. Тада сам му одговорио да је у праву што се тиче видео материјала, јер неке прилоге сам снимао давне 2006. године, скупљао сам материјал, прилози су направљени 2015. године и снимљени су камером са мобилног телефона. Рекао сам да нисам професионални режисер, моја идеја је да у путопису доминира прича уместо видеа. Хтео сам да на овај начин Српски народ обележи стогодишњицу страдања последње Руске царске породице Романов. Без обзира на лош квалитет видео материјала, изостанак скупе опреме током снимања и монтаже филм је емитован на Првој православној руској телевизији “Сојуз”. Монтажу сам радио самостално и вероватно да сам имао подршку професионалних сниматеља и режисера, тада би видео прилози и монтажа били још квалитетнији.
Многе људе о Царској породици једино интересује њихово мистериозно убиство и никог не занима да истражи, јер је то тајна која помаже да се Русија након страдања увек уздигне и обнови. Тајна која у томе помаже Русији не може да се искаже речима, она мора да се доживи. Управо та тајна описана је у филму. Међутим, када би се тајна могла описати речима и филмом, она не би била тајна.
Тада се за коментар јавио Томо и тада рекао: “Када би на месец дана добио авио-карту и плаћених месец дана боравка у Русији, где би ишао?” Одговорио сам на то да након десет година писања путописног блога, након објављивања моје књиге “Сусрети са Светим местима”, документарног филма “Десет дана на Светој Гори”, ког је на јутуб и фејсбук видело преко 100.000 људи и најновијег пројекта документарно-путописног филма “Русија – велика тајна, репортажа из свете и царске Русије”, свестан сам да је писање мој позив. Прво бих отишао у Псково да испуним послушање оцу Гаврилу и тада бих Александру Воронцову поклонио Лепавинску икону. За такво истраживање не бих обилазио Русију, већ бих остао у једном граду или једном селу и тада бих ослушкивао однос просечног и простог руског народа према Православљу.
На крају вечери сам разговарао са господином Марком Весићем, новинаром и репортером са Радио Словољубве и он је коментарисао филм речима: “Тачно је да је тајна нешто што се не може исказати речима и да тајну мораш да доживиш. Управо је та врста “тајне” приказана у твом филму. Твој филм је пример како треба репортажа да изгледа. Оправдан је наслов и радња филма. Твој филм је документарац који је поучан и сви елементи документарног филма су приказани у филму “Русија – велика тајна, репортажа из свете и царске Русије”. Филм није намењен људима са плитким емоцијама јер они неће препознати богатство овог филма”.
Ненад Бадовинац,
Јун, 2019.