>
Zimska, hladna, januarska noć, oko sebe vidim samo mrak i tamu. Rano je nedeljno jutro, trebao sam ustati ranije. Razmišljajući o tome kako ne volim ranojutarnju januarsku noć, mogao bih si skratiti muke kad bi otkazao put, i to samo jednim telefonskim pozivom. Na sreću, suluda zamisao je ishlapila iz moje glave kada mi je zazvonio alarm. Ubrzo sam se obukao, priključio se ostalom delu ekipe pa smo zajedno krenuli na put Liturgijskog venčanja. Zanimalo nas je da čujemo kako to mladenci mogu da jedan drugome i Liturgijski kažu sudbonosno; “da”. Sve to poštujem, ali ne razumem zašto su mladenci odlučili baš u sred zime i to na prehladnih minus 10 da razgovaraju oko sudbonosnog “da”, koje bi trebalo uskoro da se čuje u manastiru Kuveždinu posvećenom Svetom Savi, manastiru iz ranog 16.veka. Iz vremena kada se osim Liturgijskog venčanja nije znalo za drugačije venčanje, za razliku od današnjeg vremena kada ljudi sve manje znaju za taj pojam.
Hladnoća koja me dočekala u crkvi, duboki minus u crkvi, uspeo je zalediti sve likove sa fresaka po zidovima, tako da su likovi bili nekako nepomični. Sve je smrznuto, vazduh, freske, ikone. Narod je lagano počeo da popunjava crkvu. Na ovom venčanju, gosti su bili skromno, ali zato toplo obučeni, čini se da je svako imao svoj par vunenih čarapa.
Kako bih se mogao još malo zgrejati pre Liturgije, setio sam se da prinesem sveće u dobro zagrejanoj prostoriji gde su se prinosile sveće. Nikad do sada mi se nije desilo da prinosim sveće za bližnje radi sebe, hvala mojim bližnjima što postoje, ogrejao sam se ovde zahvaljujući njima.
Gosti su zauzeli svoje hladne pločice u crkvi i uskoro su se čula zvona, jaka i krupna, duboka zvona koja su utišala svaki žamor ljudskog glasa unutar crkve, mladenci radi kojih smo se okupili ovde stoje na sred crkve, a iznad njih veliki strop crkve koji se pogledom ne može obuhvatiti. I dalje je sve smrznuto u crkvi, a jedino toplo mesto je mala plinska grejalica uperena ka pevnici i pojcima. Primetio sam je u daljini, ali ne znam kako da joj se približim. Hmm… ovo baš iziskuje snalažljivost, a ja ovaj put nemam svoju malu lepavinsku ikonicu koja mi služi kao propusnica u ovakvim situacijama. Prilazak grejalici moraću da osmislim na neki drugi način.
Na sreću mojih smrznutih, ali naglo nasmešenih obraza, na ramenu se našao fotoaparat kojeg sam iskoristio da se kao jedan od fotografa venčanja primaknem grejalici i ostanem ovde u zagrljaju tople grejalice do kraja službe. Služba se prožimala sa Svetom Tajnom venčanja. Unutar Liturgijskog venčanja mladi par staje pred Gospoda da mu se pokloni, zatraži jedinstvo, ustanovljeno Njegovom promisli u cilju produženja ljudskog roda. Stali su ovde, jer žele da se iskreno, supružnički zavole i da tako kroz obostranu ljubav, ostaju sjedinjeni celoga života. Njih dvoje stojeći tako na sred crkve na minus 10 čekaju da Gospod ustanovi tajanstveni i čisti brak među njima. Jednostavno žele biti složni dušom i telom. Jednostavno žele da kao supružnici nađu jedan u drugome neprolaznu ljubav kojom ih Gospod ljubi i jednog dana žele da uživaju u svojoj zdravoj i dobroj deci. Svi ovi razlozi Slađana i Marijane, koji stoje ispred Ikone Gospoda i gledaju sebe u zaleđenom staklu ikone, donose zadovoljstvo tek kada se ikona počela polako odleđivati i kada se Hristov lik sve više približavao. Snagom očeve molitve ikona Hristova se počela odmagljivati i više nisu videli sebe u ikoni nego Nebeskog Boga, u kome se nalazi sva sila i moć. Od danas dvoje postaju jedno, neshvatljivo nama laicima, ali danas Gospod kome pripada cela vasiona, samo jednim svojim dahom blagosilja mladence za daljnji zajednički život u dvoje. Priustvovati dozivu sile Neba u manastiru Kuveždin i prisustvovati ovom blagosiljanju, počelo je da greje samo po sebi, ova grejalica počinje sada samo da mi smeta, samo zaklanja pogled mom fotoaparatu.
Posle Svete Liturgije i čestitanja mladencima na ovom velikom uspehu, koji predstavlja vrh duhovnih izazova nas mladih, mladenci izlaze iz crkve, iz plavičaste oaze, da bi ih vani dočekala ljubičasta oaza jorgovana u znak nadolazećeg proleća. Pratila ih je njihova bračna boja ljubičastog jorgovana. Odmah pri izlazu na izlaznim vratima crkve priključio im se roj gostiju, bili su kao pčelice, koje su se uputile da im čestitaju Liturgijsko venčanje.
Sve trpezarije su bile zauzete gostima koji su se posluživali. U veselju se svuda razgovaralo međusobno, gde god sam došao, dočekali su me nasmejani gosti. Na ovom venčanju nije bilo muzike ni svirke, ali svako od nas je potiho u sebi pevušio po jedan stih i jednu notu neke nepoznate radosne pesme.
Galerija fotografija:
Nenad Badovinac
Januar, 2011.
Поделите са пријатељима...