BOZIC_2011

бадњак испред иконе Пресвете Богородице Лепавинске

Тог Божичног јутра требало се пробудити раније или уопште не спавати да би се на време чула звона која означавају почетак јутрање молитве у манастиру Лепавини. Окупљена, не тако мала, екипа око мене кренула је из Бјеловара око 3 сата ујутро. Врло знатижељни, ти већ велики момци; мали Бојан и мали Дејан, основношколци и средњошколци са својим интересантним питањима успевају се попети на сам врх перспективних знатижељаца. Тридесетминутно путовање ми је прошло у усменом испуњавању лексикона, одговарао сам на свако њихово занимљиво питање. Ипак, успели смо. Стигли смо у лепавинску котлину тачно на време. Ускоро су црквена звона означила почетак богоугодне молитве, пре молитве стигли смо да по неком мени неписаном правилу целивамо Богородичину икону, а и принели смо приносе за наше најдраже како би и они били са нама данас овде. У храму су сви стајали мирно, очев глас који се чуо из олтара означио је почетак јутарње Божичне молитве. Храм је био испуњен сламом и храстовом граном, дочаравајући право рођење Христа Богомладенца, малог Бога, у нашем језику званом Божић. Отац Гаврило је својим кандилом ширио мирис тамјана који од верника из цркве кроз поре на стропу, те кров храма преноси молитвене вапаје верних душа према Небу. Тамјан је само помоћ оним молитвама које нису толико усрдне да се и оне успију попети до Неба, али код већине људи који су стајали у храму видело се да њиховим молитвама не треба много тамјана, њихове молитве као ватрене стреле су брзином муње полетеле од њиховог срца ка Небу.

Сви они са усрдним молитвама и они без усрдних молитви су после службе изашли ван храма, где их је дочекала кувана медовача, као мало послужење манастирске трпезе. Неколико тренутака касније моја мала знатижељна екипа се вратила за Бјеловар како би Божић дочекали у пуном обитељском окружењу.

Након празничног Божичног дана проведеног у ужем кругу обитељи, други дан Божића одлучио сам провести у кругу духовне обитељи лепавинске котлине. Овде већ неколико година преузимам духовне нити које ми недостају. Није их лако ухватити, но с временом и вољом и оне могу постати доступне. Духовне нити које се испреплићу манастиром Лепавина, одлучно испуњавају сунцем обасјану манастирску котлину ових празничних дана. Данашњи дан посетио је велики број верника, који су сваки својим очима пратили те духовне кончиће. Једни су их видели као повезницу њиховог живота у Цркви са животом у свету. Други су дошли да оставе своје проблеме у Цркви и наоружају се духовним нитима, а трећи да се поклоне Икони Пресвете Богородице и тако се духовним кончићем повежу са Њом. Свака духовна нит има за циљ да човека повеже са Небом, јер се тамо налази извор живота, а нит, она је идеални спроводитељ искре живота до нас људи. Пратио сам их и проучавао, јер желим да сазнам нешто више о тим кончићима које не тако очито и видљиво ипак испуњавају наш свет. Циљ ми је докучити начин на који би било могуће у човеку пробудити вољу за спознајом наших Небеских нити. Мислим да би ово било на корист целом човечанству, јер би тада људи открили начин како у себи да пробуде жељу за спознајом Неба. За сада сам сазнао да је лепавинска котлина идеално место за проучавање духовно-небеских кончића.  Међутим јос увек не знам шта тачно тражим, тако да сам још увек на почетку.

Искористићу своје време док сам у котлини како би одрадио неколико поставки редовног одржавања манастирске компјутерске опреме. Ово зна некада бити досадно, али мора се одрадити. Радећи уз екран мање сам окренут према прозору кроз који бих могао да видим зеленило и кроз који се осећа ветар погуриван сунчевим зрацима које долазе из истог смера од куда долазе и моје неистражене небеске нити. Сунце се с временом повукло и вече је пристигло на прозоре које сам ретко примећивао. Изашао сам из собе где сам касније преспавао да прошећем до купатила како би се могао погледати у огледало да видим ко ће се приказати у одразу стакла, пролазим и поред просторијице из које отац Гаврила емитује Радио Благовести. Чује се читање Акатиста, покушавам бити што тиши, да не би ометао емитовање. Отац Гаврило је идеална особа помоћу које ћу доћи до открића о небеско-духовним нитима, али још увек не знам како, морао бих му поставити пар добрих питања, отац би ми сигурно на сваки дао одговор и не би ми ништа претајио, али још увек не знам која би то питања била, не знам поставити право суштинско питање које може генерално доказати постојање тих кончића које повезују човекову свест и Небо.

Можда неки други пут, за данас је доста проучавања, морам још мало оставити места у данашњем дану за прославу рођења малог Бога – Божића. Светло у мојој соби је изгледа остало последње да светли у овој котлини, угасивши и њега, целу котлину је обасуо мрак, месечина која се пробијала кроз помало облачно небо. Само још да проверим да ли сам ту, да ли чујем себе, јесам ли још у јави или већ сањам.

Једна овде проведена ноћ би била довољна свакоме да примети како из лепавинске котлине на свет човек гледа као са стране, као са друге планете или са великог брода који плови на валовима мојих духовних кончића, а свет остаје далеко негде у времену и простору. Овде се човек налази са друге стране непробојног стакла и заштићен је од вањских атмосферних утицаја и мањка озонског омотача. Овде човеку мисли брзо одлутају у спокој и мир. Међутим уз сву безбрижност одавде се ипак размишља и заједно суосећа са оним људима који на другом делу света бивају погођени поплавама који харају њиховим градовима и то градовима који имају становника као читаве наше мале државе. Једино о чему се овде не размишља је шта ако човека задеси изненадна смрт, истински страх у људима је страх од греха. Овде се зато непрестано размишља о погубности греха на наше душе и тела. Грех се схвата као смрт, а Божја милост као живот. Сви данас имамо непојмљиво много проблема, тако да имати проблеме и болести је за данашњег човека нормално, било би ненормално срести човека без проблема, за њега би се могло рећи да је ненормалан. Пријатељ који ми се жалио да проживљава свађе са својом драгом и вољеном сестром, већ месецима никако да се помири са њом, замолио ме да у Лепавини испред Иконе оставим име његове сестре, то му је некако последња нада. Већ наредног дана, зове ме да ми каже да се напокон помирио са својом сестром. Обојица смо благодарили Пресветој Богородици Лепавинској схватећи да Њено посредовање између Бога и човека никада не престаје.

Ненад Бадовинац
15.01.2011.
Поделите са осталима...

2 comments on “БОЖИЋНА ПРИЧА ИЗ ЛЕПАВИНСКЕ КОТЛИНЕ

  1. Jasmina Latinović

    >Evo već treći dan ne mogu da prestanem da razmišljam o Nitima koje pominješ u ovoj divnoj pričici, pa se nadam da nećeš zameriti što sam se usudila da prokomentarišem temu.
    Naime, sve nešto mislim da se mi ustvari rađamo skroz povezani sa Nebom… jedna nit od srca, jedna od razuma, jedna od očiju, jedna od jezika, jedna od ušiju, jedna od ruku, jedna od nogu… pa svaka od njih do Neba. Onda vremenom kidamo te niti pod izgovorom nekakve slobode, ne slušajući starije ili nemajući koga da čujemo, da je jedina sloboda zapravo ako smo slobodni od strasti, odnosno vezani za Nebo. Milošću Božijom, samo nam onaj končić koji povezuje naše srce i Nebo ostane nepokidan, pa i kad dotaknemo dno, za nas još postoji nada- ta tanjušna nit koja nas povezuje sa Tvorcem.
    Divno je to što je mnoge od nas upravo ta jedina nepokidana nit dovela do Manastira Lepavine. Možda to nije čudno za sve one koje su rođeni u okolini manastira ili za one kojima je Bog dao ga posete i poklone se Presvetoj Majčici Lepavinskoj, ali ja ovoga puta želim da govorim u ime svih nas koji nikada nismo imali tu čast. Nije li čudesna ova naša vera Pravoslavna…? Tamo gde noga nikad nikad nije kročila, ni oko nikad nije zavirilo, bilo je srce! Ljubav oduvek prkosi vremenu i prostoru, jer ne meri daljinu kilometrima i satima, već “predmetom” Ljubavi. Bliski su nam oni koji ljube Onog kog i mi ljubimo, a daleki su nam oni koji ljube nešto drugo. Slava Bogu ima nas bliskih i svojih! Uplele su nam se niti, kalemile se jedne na druge… na mestima gde se činilo da će pući moj končić uvek je otac Gavrilo pričao novu dušekorisnu priču, neko od braće i sestara je komentarisao… svaka reč je snažila istanjeno mesto i moj končić je bivao jači. Pravoslavlje je bogato obiljem divnih manastira i pravim draguljima od monaha i monahinja, ali meni i dalje nije jasno šta je to tako posebno u manstiru Lepavini. Možda je otac Gavrilo uspeo da izmoli od Gospoda da spusti Nebo bar na čas da bi mi, njegova duhovna dečica, uspeli lakše da povežemo svoje niti sa Njim… verovatno to rade i uspevaju i svi igumani i igumanije po ostalim pravoslavnim manastirima za svoju duhovnu dečicu… ne znam. Nikada očima nisam videla tu lepavinsku kotlinu sa mrežom od Nebeskih končića… možda je ona zaista negde na pola puta između Neba i zemlje, kao što meni deluje. Ali u jedno sam sigurna, postoje trenuci kada njene ivice dosežu čak do vrhova mojih cipela… ma gde ja bila.

  2. suncana

    >Hvala na ljubavi kojom gledaš sve što te okružuje i koju dijeliš s nama i na taj način prenosiš ljubav dalje.

Comments are closed.