Црвени трг у Москви и поглед на цркву Светог Василија
Возећи се према Београду тог поподнева приближавао сам се једној занимљивој сцени облака која је креирала познату предивну небеску скулптуру. Сунце које је било на заласку само јој је помагало дочарати ми ову ванпланетарну димензију лепоте која је изашла из Божјих мисли. Те небеске скулптуре подсетили су ме на призор којег сам угледао једног јутра пре пар година пробудивши се у аутобусу на самом улазу у место Дивјејево у Русији. Моје очи ретко када сањају, можда је ово био само делић магле, али тај призор ми је био сличнији Анђелима који су радосно треперили поред цесте веселећи се нашем доласку. Не само нашем доласку, верујем да се они веселе свима који дођу у посету Богородичиној канавки у Дивјејеву, у овај мали врт, овде у лаври Светог Серафима Саровског, једног од четири Богородичина имања на Земљи.
Уз драге ми пријатеље у Москви и познатих људи из Петерсбурга, могао сам врло лако упознати руске метрополе. Медјутим, упознати Русију је немогуће само из Москве и Петерсбурга. Да би се упознала Русије потребно је завирити у све делове њезиног пространства, провирити и у Украјину и у Белорусију који су њени историјски саставни делови. За познавање Русије, неминовно је схватити веру њихових људи, као и упознати просечну руску обитељ. Одлучио сам упознати Русију, на начин да се укрцам у аутобус који ће наредних 21 дан и 20 ноћи прећи 10.000 километара по руском територију. Нисам присталица бајке, али несхватљиво је препричати Русију, без бајковитих елемената. Своју Руску Бајку делим на део путовања до Дивјејева код Њижног Новгорода источно од Москве и на део од Дивјејев према Северном мору, и повратку кроз Белорусију и Украјину.
Моја Руска Бајка је у почетку била бесциљна авантура која се надопуњавала радозналошћу, али уз недостатак циља путовања. Био сам један од најмлађих и једини странац, али различитост се приметила само по томе што су сви знали куда путују, осим мене. То не знање је оставило на мене трајне последице. Уз мањак вере и потпуни изостанак циља путовања, али уз преплављени вишак знатижеље, дотакао сам град Кијев, велику престоница која је 1982. прославила 1500.година свог оснивања. Први град из моје Руске Бајке стар је пуних 1500.година. Настао је давне 482.године. Овај град има велико животно искуство, које тражи велико поштовање. Међутим свако има свој животни пут на којем стиче своје животно искуство. Ја ћу укључити своје сензоре и проћи његовим улицама, неометајући грађевине ове предивне људске творевине. Русију краси и способност да вас научи понизности и маленкости. Њена величина у сваком од нас пробуди осећај маленкости. Примећујем да сам окружен стотинама хиљада грађевинских скултупра које је створила људска рука, као и стотинама милијуна уметничких скулптура које је створила природа. Људски поглед у сваком смеру завршава у потпуној крајњости која оцртава даљину и величину. Овде у Русији је све некако издужено, узвишено и проширено. Све је некако украшено и прикладно обојено. Река Дњепар у Кијеву скреће под одређеним ступњем, тако да се у том делу може видети река по његовој дужини, што повечава чари прекрасних осликаних тонова неба у Дњепру који пролази кроз 1500 година стар Кијев. Ето, прилика да се види небо на земљи, тј. на реци, али ако је то небо на земљи, шта ли сам онда видео следећег дана у Кијево-печарској лаври, у цркви на два спрата за коју сам касније чуо да је сама Богомајка дала упутства како да се црква сагради?
Пред Дњепром се примећује осликано небо на самој реци, али овде управо гледам небо осликано на људима. Када сам ушао у цркву препуну људи, олтар се није видео, јер га је прекривао иконостас који се винуо све до врха овог двоспратног храма. Попео сам се на други спрат. Задивљен величином гледао сам га са висине, а онда помислио у себи; „Пресвета Богородице, ова величина је само Теби примерена, ова раскош је само Теби доследна, молим Те пружи ми прилику да погледам ову лепоту и ову раскош, која само приближно може да дочара Твој сјај у мојим очима и Твоје срце у мени грешноме.” Затим се догодило, да сам у својој Руској Бајци након оних додира неба у рекама, осетио и додир себе са својом молитвом, моји су се кораци несвесно покретали, моје мисли су за кратко отпутовале, све док се нисам несвесно приближио огради са које се пружао поглед на велелепни иконостас. Био сам задивљен и зачуђен. Уживао сам у позлаћеним украсима који су се својим златним бојама пресијавали с једног изрезбареног детаља на други. Очи су ми биле усмерене на људе, који су осмесима одавали захвалност што имају прилику наћи се у близини ванземаљске уметности. Нисам се дуго задржавао, одмакнуо сам се уз дубоку захвалност, јер је све ово постало део моје Руске Бајке.
Једно од највећих изненађења ових дана у Русији није се односило на оно што сам видео на земљи или на рекама, већ оно што сам видео под земљом. У подземној пешчари у Кијеву налази се више од 100 моштију светитеља. То је Пешчара повезана са неколико ходника и неколико олтара, одзвања многим чудима, али за мене је највеће чудо мој долазак овде. Настављамо даље кроз Русију и кроз далеке источне земље, пролазимо упознавајући њихове градиће и села, њихове становнике, сељаке по селима, који обрађују земљу још увек коњима. Стварно и несхватљиво.
Можемо ли открити што значи: “Живети живот?”
У Оптина пустињи сам се сусрео са причом о три новомученика Св.Трофимом, Св.Василијом и Св.Терамонтом, који су пострадали баш како су и жељели. Живети у свету онако како ти хоћеш и још умрети како ти хочеш, није ли то доиста проживљен живот? Вожња кроз непрегледну равницу била је усмерена према Москви. Сигуран сам да сам нашао најбољи начин за долазак у престолницу. Пут од границе до Москве ми је у потпуности променио мој појам Русије, већ сада сматрам обилазак Московског Метроа као губљење времена. Ово што сам видео до сада је и више него довољно. Упознао сам Русију, без да сам и дотакнуо Москву.
У Москви ме пут навео у Покровско-Ставропригијски женски манастир посвећен Светој Матрони, чије име ми првих тренутака није ништа значило. За Свету Матрону раније нисам чуо, а касније када сам угледао њен кивот, у мени се родила чудна жеља за молитвом. Осим мене, овде неколико стотина људи непрекидно чека на ред да целива њен кивот. Овде сам осетио право значење речи вера и молитва. И сада након неколико година нешто дубоко у мојој души ми говори да ће ми молитве изговоре пред њеним кивотом бити услишене једног дана. Њен кивот украшују милијуни латица мирисног цвета, чији мирис вас води кроз живот све до испуњења ваших молитви изговорених пред њеним кивотом.
Километар по километар из Москве након њих неколико стотина долазимо у Сергејев Пасад. Најважнији руски манастир и духовни центар Руске Православне Цркве, Тројицки сабор или Тројице Сергејева Лавра, манастирски комплекс изграђен од предивног белог камена давног 15.века. И то на месту на којем је својевремено скромно стајала мала дрвена црква из 1345. подигнута рукама највећег руског светитеља Св.Сергеја Радоњешког. Свој велики допринос изградњи ове светиње придонели су и српски монаси са Косова, који су овде пронашли уточиште после Косовске битке 1389.године.
Сергијев посад
Мошти Светог Сергеја Радоњешког налазе се поред иконостаса којег је он сам израдио, примећује се да је у њега урезбарио и једну нит постојања, која се протеже од иконостаса, па све на другу страну до ваше душе, која ће тада бити откривена и погођена право у центар. Можда толико дубоко у центар, да ће вас потакнути на размишљања о милости с чијом помоћи можемо да изађемо из пролазности. Русима ово место даје велику наду. Они овде изговарају милијуне молитви ослањајући се на Милост, од које се надају да ће им једног дана поништити грех из прошлости. Чекају у нади дан када ће Сила са Неба поцепати папирић са дебело урезбареним словима греха прошлости, онако како само Она то може да поцепа. Након чега би Русија поново могла да стане на своје ноге и да крене напред. Кивоту је одједном пришао мали дечак, издвојио се из групе, спустио се поред кивота на колена како би из своје перспективе могао да га целива. Изгледајући притом као да спомиње: „О велики Свети Сергеју Радоњешки, ја сам још увек мали, али ето некако са својим малим ногицама дотрчим често до тебе, увек са истом намером, а то је да те видим и поздравим, да те питам како си? И да ли ти шта треба? И дошао сам поново са истом молитвом, да те замолим да умолиш Господа да чува ову твоју и нашу Лавру све док буде мене и тебе.”
Не баш следеће јутро, али након неколико ноћи, јутро смо дочекали у једном малом месту недалеко Нижњег Новгорода, по имену Дивјејево. У том малом месту нема места за сумњу, јер овде свака сумња нестаје, а вера се учвршчује. Овде Андјели дочекују и веселе се вашем доласку. А на вама је да само отворите очи и гледате, ко не верује док не види, овде може мирно само да гледа и све ће да види. Овде се не поставља питање; верујем ли у Бога, него се поставља питање; “Боже, верујеш ли Ти у мене?”
Ненад Бадовинац,
Јул, 2011.