манастир Тумане – први манастир у који је дошао дечак Бора, данашњи Архимандрит Гаврило
Након дуже вожње и ноћења у источном делу Србије прекривеном Хомољским планинама, открио сам мало село Дубока у којем се налази родна кућа Архимандрита Гаврила (Вучковића). Дошавши у средиште села изашао сам из аута зауставивши га на сред пута, окренуо се око себе како бих разумео боље призор поља и шума које су ме окруживале. Поглед ми се са једне стране пружао до обронка Хомољских планина, а са друге стране, до оближњег шумарка по чијим стаблима неколико птичица управо оставља своје гездо и одлази у топлије крајеве. На стаблима тих гнезда, својевремено је мноштво црквица са кртићима било изрезбарено рукама дечачића Боре (световно име Архимандрита Гаврила) који се овде као мали играо и чувао овце, резбарећи црквице по корама дрвећа.
Упутио сам се у Источну Србију како бих видео родни крај, родну кућу и двориште оца Гаврила којим се као мали играо и њиме трчкарао. У очевом дворишту дочекали су ме очев полубрат Љубисав, његова супруга и бака Душанка, старица од 84 године, маћеха оца Гаврила, која га је отхранила. Родна кућа оца Гаврила се налази у дворишту, недалеко од новије куће. Данас служи као остава, стара је и напуштена, али и даље чврста и стабилна. Очева родна кућа данас је испуњена радошћу и украшена топлим сунчаним бојама. За данашње фотографисање кућица је уредила своје прозорчиће и обасјала се сунчаним сјајем. Фотоапаратом сам израдио њене незаборавне портрете. Она ме гледала зачуђеним очима у облику два прозора, молећи ме да тај њен узбуђени портрет што пре однесем дечаћићу Бори, њеном љубимцу којег дуго није видела, који је као мали, својевремено трчкарао њеним просторијама.
ливада где је Бора чувао овце и резбарио крстиће по стаблима
У овом дворишту је отац Гаврило као мали чувао овчице, помагао баки Душанки када је могао, и при томе јој био врло послушан. Нису га занимале уобичајене дечје играрије и несташлуци. А у оно сиромашно доба, мењајући кокошија јаја за дневне новине, успео је да се бави читањем, што га је као малог много занимало.
Једна ластавица у последње време оживљава село Дубока код Кучева. Ластавица која је давних дана напустила своје гнездо. Ластавица која је отпутовала далеко снагом својим малих крила до мноштво људи како би их разбудила и уразумила. Данас ово село припада свима онима живим и покојним који су јој пружили своје привремено гнездо. Не би ластавица отишла далеко да јој се није догодила животна промена због које се светови окрећу и нестају. Остала је без родитеља. После овог губитка се ластавици свет окретао другачијом брзином. Ластавице као и људи, имају своја осећања, нека од њих потискују, како им не би потекла суза у лету. Као мале, без родитеља ластавице су изгубљене, а када порасту врло су уплашене, све док их неко не пригрли. Након неколико година без мајке, ластавица остаје и без другог крила, без њеног оца. Од тада је ластавица седела сама у свом гнезду. Свакодневно је гледала хладне гранчице гнезда. Није научила да лети, остало јој је само да седи у гнезду. Живот ластавице претвара се у тишину.
… испод Лепавинске иконе, са маћехом оца Гаврила, баком Душанком, полубратом Љубисавом и његовом супругом
Остале ластавице су певале и веселиле се, а она је за то време плакала. Остала је сама. Показивала је то сузама, не сналазећи се у животу, свако јутро се будила све тужнија, сазнајући да у свету нема много оних који је истински грле и љубе као њени покојни родитељи. Све то подстиће ластавицу да напусти свет којем не припада. Своја осећања не може да дели, јер нико не би разумео њену тугу. Временом, ластавица је научила да лети, те је напокон одлетела из свог гнезда, из станишта њених предака одлетела је у наручје вечног мајчиног загрљаја којег се сећала из детињства. Када су јој ојачала крила, ластавица је полетела на први лет од неколико десетина километара. Био је то лет без повратка, према непознатом, али жељном новом уточишту и новом гнезду.
Но, дошло је време да је дечак Бора напустио баку Душанку и полубрата Љубисава, упутио се према звоницима које је резбарио на корама дрвећа, чувајући овце на ливади. Препознали смо да су то била звона манастира Тумане, који се налази на неколико километара од његовог села Дубока. Уским и непрегледим путевима лако бих се изгубио у овом крају да нисам повео брата Љубисава да ми помогне на непознатом терену. Кренули смо заједно да посетимо манастир Тумане, први манастир у који је још као дечак дошао отац Гаврило. Овде се монахиње увек обрадују када виде брата Љубисава и баку Душанку.
Стигли смо у манастир Тумане, на 50. годишњицу очевог доласка у манастир, за искушеника. Каже ми монахиња Јована коју смо затекли како чисти цркву, да сваке године мноштво малих буба мара посети храм.
родна кућа оца Гаврила у селу Дубока, данас је то једна од две куће које се налазе у истом дворишту
Сваког октобра их дође на хиљаде, али каже ове године их је много, много, више него иначе. Мени некако радост, јер знам да је оцу управо ова година јубиларна. Тачно пре 50 година дошао је овде као искушеник у овај манастир. Лично ми није чудо што су се ове године и буба маре окупиле у овако великом броју. У манастиру Тумане смо остали на вечерњој служби уз икону Пресвете Богородице која је и овде осликана са радосним осмехом као и у манастиру Рајиновац у којем је отац Гаврило наставио свој искушенички живот. У манастиру Тумане почивају у миру очева тетка и ујак, који са Богородичином иконом представљају право уточиште очевом сећању на овај крај који га увек призива да му подари загрљај, и родитељски осећај дома.
Ластавица не заборавља своје претке, где год отишла, она се сећа свог гнезда и родитељске бриге. Данас ластавица, након много година, проналази нове животне смерове, којима тражи начин да буде што ближа својим прецима, јер се осећај из младости не може заборавити, а туга за изгубљеним у срцу може бити само охрабрена надом да родитељи и са оног света поносно прате сваки њен замах крила. Једино у вечности може бити забележена туга очију моје ластавице која је испуњена овоземаљским храбрим летом, усмереним према висинама, где уз звук црквених звона храбро проналази пут ка своме изгубљеном корену.
гроб монахиње Јефросиније, очеве тетке, који се налази на манастирском гробљу у манастиру Тумане
Ненад Бадовинац
Новембар, 2011.