Ajfelov toranj u Parizu
Spakovao sam kofer, seo na avion i poleteo ka Ajfelovom tornju u Parizu. U Parizu me dočekalo najlepše društvo koje sam mogao poželeti, društvo koje sam sa Kariba svojevremeno doneo u Evropu. U svim tim krajevima, osećao sam se kao kod kuće. Zbilja se ponosim svetom u kojem živim, omeđenim jedino granicama moga uma, ali svetom kojeg je Bog upravo takvog stvorio za nas. Što duže živim u njemu, on za mene postaje sve manji. Možda se jednog dana toliko smanji da ću ga moći jednom misli obleteti. Da li uopšte jedna moja misao može biti veća od celog sveta? Zvuči to, kao neka pobeda, neki novi početak, neko novo rađanje.
Nakon sletanja na pariški aerodrom, pojavio se u meni uz avanturu i dobro poznati strah od nepoznatog, velikog grada. Jureći metro-om od aerodroma do centralnog dela Pariza, primećivao sam tuđe oči, mnoštvo zaljubljenih pariskih očiju. Zaljubljeni su bili u svoj voljeni grad. Sve do poslednjeg od njih sadržao je iskrice zadovoljstva. Svoje zadovoljstvo, pariske oči parižana nisu sakrivale. Bila je to zaista lepa poruka, njihovog dostojnog života u Parizu.
Stigavši do posebne četvrti, u samom centru Pariza, zadivio sam se lokaciji naše zgrade. Nalazio se tu naš moderno opremljeni stan do kojeg se dolazilo starim, drvenim uskim stepeništom. Upravo tim stepeništom, svojevremeno su do svojih stanova dolazili graditelji Ajfelovog tornja, koji su živeli ovde gradeći ovu veliku građevinu. Zaista je lako pokleknuti pred ovim kulturnim svetskim centrom, gde napredak naše civilizacije poprima najviše tačke. Teško je bilo mojim očima izdržati pritisak lepote koju sam susreo u Parizu, oči su mi oslabile i nisu mogle da se izbore sa impozantnošću koju mi je nudio Pariz.
Zbog svoje slabosti, vrlo lako me je mnogostruko jači Pariz očarao svojom lepotom. Kako ne bi potpuno kleknuo pred njegovom lepotom i veličinom, bojkotovao sam popeti se i pogledati grad sa vrha Ajfelovog tornja. Nisam hteo da se popnem na toranj, jer to bi označilo potpunu pobedu svih lepota Pariza pred mojom oslabljenom maštom. Ostali smo ravnopravni, svojim bojkotom uspeo sam da se udaljim od tornja i tako sačuvam dostojanstvo, ne pokleknuvši pred svim lepotama Pariza.
Vrativši se kući, svet je za jedan korak postao manji u mojim očima, a moja mašta za korak veća. Hvala veličanstvenom tornju koji je učestvovao u mojoj pobedi. U znaku pobede, odlazim u dalje pustolovine ka potpunim brisanjem granica koje je postavio moj um.
Nenad Badovinac,
Maj, 2012.