С’ мог бјеловарског кућног прага лако се долази до Манастира Лепавине. Кроз свега пола сата вожње нашао сам се пред светињом Лепавинске котлине. Стигавши, паркирао сам ауто пред капијом и прошетао до храма. Никога није било у близини. Усред Бадњег дана сусрео сам једино мир и тишину. Врата храма су била затворена. Стао сам на стази која повезује конак и храм, као што повезује дворишну капију и пут ка извору. Позвао сам мобилним телефоном оца Гаврила, али није се јављао. Кроз неколико минута манастирску тишину је прекинуо звук џипа који је силазио са главног пута према манастирској капији. За управљачем седео је отац Василије. Отворио сам им врата капије. Касније се испоставило да сам отворио врата не само њима, већ и великом божичном Бадњаку, храстовом дрвету којег је отац Василије довезао џипом са намером да га постави у лепавински храм. Зауставио се испред улазних врата храма. Завршивши ручак у манастирској трпезарији, придружио нам се и отац Гаврило. У благодатном окружењу лепавинском, отац Гаврило ме позвао и дао ми благослов. У манастиру Лепавини се за Бадњи дан, припрема храм за велики радосни празник Божић. На Јутрањој Божичној молитви сваке године долази много верника. Тако и ове године очекује се више од две стотине верника које се после Јутрање молитве, по благослову оца Гаврила увек послуже куханом медовачом. Послушање за припрему и кухање ракије-медоваче има мој тата Војислав и кум Божидар. Сваке године њих двојца редовно долазе у рано-јутарње сате, доносе мед и ракију, те кухају по свом рецепту слатку, окрепљујућу ракију. Занимљиво је како њих двојца сваке године редовно имају проблеме око начина припреме медоваче-ракије. Сваке године у задњи час договарају однос састојака за кухање. Али, још је занимљивије како њих двојца сваке године добију многобројне похвале верника, које несумљиво, медовача заслади и окрепи.
Дуго времена смо отац и ја провели у разговору, нисам штедео његово време. Много се разликује разговор којег отац и ја водимо уживо, од оног којег водимо путем телефона или интернета када сам ја у Београду. Лични контакт са оцем има многоструко већу вредност, понајпре због очевог очинског и заштитничког израза лица. Сваки мој коментар он студиозно протумачи и према сваком мом ставу он има опрезан наступ. Водећи помало несхватљиве теме о Богу који се налази на Небу, али и са нама и у нама, знам да, ако ће бити потребно, отац ће одмах наступити и исправити мој погрешан однос према Богу. У дугим разговорима са оцем Гаврилом, осећам се заштичено и безбрижно. Познато ми је да отац гледа живот другачијим очима и да се његов поглед на свет разликује од погледа осталих људи које сусрећем у животу. Цело поподне сам задржао оца, не остављајући му могућност да обави своје предпразничне обавезе.
Пред полазак кући, отишао сам до цркве, како бих се поклонио пред Иконом Богородице Лепавинске. У цркви сам сусрео неколико верника који су желели да им се очита молитва пред Чудотворном иконом. Молитву им је прочитао отац Василије, коме су благодарили, али су ипак са нестрпљењем чекали да виде оца Гаврила и да од њега узму благослов. Поздравио сам госте и удаљио се од њих те пришао Икони како би се поклонио Њеној Слави окрунисаној са две круне. Једна Њена круна је златна и налази се на Њој, а друга је Божанска и налази се у Њеном наручју. Целивајући Њену икону, моје лице је било ожарено Њеном топлином. Касније сам приметио у одразу стакла да је иза мене присутна велика храстова грана – Бадњак, чији одраз се јасно видео у стаклу.
По очевом благослову, одвео сам госте у трпезарију на краће послужење кафом. Одавно је пао мрак, па смо се лагано уз светло батерије спустили према манастирској кухињи, а онда и према трпезарији. Упалио смо светло у трпезарији тако да су Богородичине иконе које се налазе на зиду исказале гостима сву своју надприродну лепоту. Придружио нам се убрзо отац Гаврило и својим топлим речима охрабрио присутне. Охрабрење је живот који се живи по десет Божијих заповести које је Бог упутио свим народима, а поготово хришћанима, наследницима благодати Божије присутне у Цркви. Једна од гошћа, Јелена Заричнаја напоменула је том приликом гостима како је отац Гаврило издао две књиге Духовних разговора вођених са младима путем интернета. Отац је присустовао путем интерната и међународној конференцији у Каљининграду. Надовезао сам се да отац Гаврило има већ 25.000 контаката претежно младих људи на друштвеним мрежама, којима он свакодневно објављеним текстовима подиже Православну свест. Причајући о мисионарењу путем нових технологија надовезао сам тему интернет Радио Благовести који се по благослову Митрополита Јована већ дужи низ година емитује преко интернета, а које употпуности уређује и води отац Гаврило. Целодневни интернет радио програм који траје 24 сата у потпуности је испуњен православним духовним садржајем, а занимљив је резултат статистичких података које кажу да радио дневно посети око 2000-3000 људи. Тај број слушалаца мало који православни радио данас може да дохвати. Гости нису хтели да их се послужи кафом, већ само изворском, здравом и природном водом. Подсетио нас је отац све заједно на промоцију моје књиге “Сусрети са Светим местима” која се одржала недавно у Бања Луци. Књига је оставила на мене велики значај и обележила прошлу, 2013. годину, као једну од важнијих година мог досадашњег живота.
Поклоници манастири и Чудотворне Богородичине иконе су убрзо устали и међусобно смо се поздравили. И ја сам са њима намеравао да пођем, како небих више задржавао оца, али испливала је једна моја мисао: могао бих остати још коју минуту. Ту моју мисао препознао је отац Гаврило на један мистичан начин, по којем се отац разликује од свих људи које сусрећем у свом животу. Нико није у стању да препозна моје мисаоне нити, осим оца, тако да се уз њега моје мисли врло лако материјализирају. Каже отац да останем на вечери, и на тај начин као да је испунио моју жељу без које небих моја посета Лепавинској светињи на Бадње вече била попуњена. Лагано светло у трпезарији је обасјавало многобројне Богородичине иконе. Помогао сам да поставим трпезу, која је убрзо била испуњена богатом, али једноставном храном припремљеном на води. После вечере сам узео благослов од оца Гаврила и лаганим кораком се од манастирске трпезарије упутио ка ауту паркираном на паркиралишту. Прошао сам по стази на којој сам данас дочекао храстову грану – Бадњак, који сада украшава храм и који чека сутрашњи празник Христовог рођења – Божић. Целу котлину прекрио је мрак, који је био беспомоћан пред сјајним небеским звездама које су осветљавале стазу до аута. Светлост са многобројних звезда био ми је јасан весник надолазећег Божића. Стигавши убрзо кући, из аута сам изнео свежањ сламе којег сам узео их лепавинског храма. На тај начин сам пренео својим родитељима неописив доживљај радости Бадње вечери из Лепавинске котлине које свима нама доноси неописиво богатство духовног живота.
Ненад Бадовинац,
08.01.2014.