На празник Ваведења у манастиру Лепавина давних година се окупљало до 50 верника, сећам се да се и тих дана делила кафа и да су и тада биле богате трпезе. Увек смо за празник очекивали мноштво народа, са срећним и задовољно сјајним очима. Лепавинска обитељ се повећавала, а заједно и са обитељи и верници, тако да је понеких година на Славу храма било чак до 100-тињак верника. Отац каже да је то тада било много народа, успоређујући са првим годинама његовог боравка у Лепавини када је било свега 15 верника на дан Славе храма. Од куд они пред вратима нашег храма? Лепавина је сваке године на свој славски дан очекивала већи број верника, али имати чак 100 верника, и све их угостити и удомаћити било је доиста велики задатак. Сваке године број верних се и даље повећавао да би ове године досегао свој максимум, процењује се да је било око 1200 – 1400 верника, а на ручку у трпезарији чак њих 800.
Тако из године у годину, манастирска Слава, Ваведење Пресвете Богородице окупља све више срцуленаца који имају разлог да се захвале испред Иконе Пресвете Богородице Лепавинске. Видим тај сјај, али не могу докучити откуда им у очима толики жар. Храм је пун сјајних очију, сваки од верника као да носи по две свеће и тако сви заједно обасјавамо унутрашњост храма као додатак кандилима који висе изнад икона. Свако је данас донео свој трачак светлости да сви заједно још више осветлимо Њен храм посвећен Њеном Ваведењу. Мајка Божија се тако и ове године као и у све векове радовала.
У котлини манастира Лепавине данас наилазим на мноштво срећних, задовољних душа, који непрестано гледају Њену славу и Њену радост, уткану у сваку пахуљицу снега који је побелио околне стазе око храма. Посетиоци храма са осмехом на лицу исказују задовољство на који су наишли испред Њене иконе. Мноштво њих говоре да би остали овде. Није ни чудо јер сви смо овисни о Њеној близини и Њеној љубави коју неизмерно добивамо овде у Лепавини и која је најјача управо овде у Њеној близини. Данас као да су све свеће принешене за нас. Као да је радост управо овде. Овде проналазимо један другога, али овде можемо да пронађемо и себе. Проналазе се овде и разне љубави, проналазе се љубави за цео живот.
Пронашао је своје окице…
Они су игром успели привући нашу пажњу. Мада нису ни остали занемарили могућност да се заиграју у радости данашњим великим празника. Њене очи које су безброј пута диљем света пустиле сузе за нас. Овде су нас позвале да нас науче како изгледа када Она понуди неком топли загрљај и када подели осмех са нама. Људи су Јој неизмерно захваљивали пред иконом, делили своје болне тренутке и остављали своје бриге и проблеме пред чудотворном иконом Царице Небеске. Осим што смо сви гледали у чудо Божије, сви смо и слушали тај поветарац који је жуморио и који је од свих нас 1200 појединачно носио у себи наше питање: „да ли се ово Господ смиловао на нас?“
Света причест је још увек далеко од мене, али није далеко за стотине људи који су се данас из три Путира причестили и полако излазећи ван из храма допуштали и другима који су стајали испред, да уђу и докорачају до Путира како би се надахнули Светом причешћу. Ја сам до Ње успео доћи тек касније поподне. И тек тада сам схватио од куда свим верницима она кандилца у очима. Успео сам доћи до извора свих свећица која су зрачила из сваког од нас. Постоји ли који цвет ружмарина да га ставим код Њене иконе? Има ли начин да захвалим Богу на Њеној анђеоској лепоти коју нам даје кроз Њу. Излазећи из храма упутио сам се према трпезарију. Сви су се упутили према трпазарији. Сви верници су били позвани да се окрепе уз ручак. Шетајући између мноштва људи наилазим на старе пријатеље из Минхена, Београда, Беча, Бања Луке, Цириха, Љубљане и пријатеље из Сомбор града, који су стигли вероватно фијакером.
Ручак је био спремљен, столови постављени. Народ са Митрополитом, оцем Гаврилом и осталим свештеницима, као и амбасадором Србије у Хрватској, су убрзо испунили трпезарије, све ходнике. Вредне кухарице и помагачи у кухињи су се успели снаћи са стотинама људи. Нисам овде баш био од неке помоћи, али да мене није било не знам ко би обрисао овај тањир. Видевши ипак да се мучим са њим, брзо ми је и Јована дошла у помоћ, видевши како се мучим и како тражим начин да га обришем са својим неспретним рукама.
Касно поподне, након одласка свих гостију, трпезарија се и последњи пут испуњавала, овај пут вредним кухарицама и њиховим помагачима који су по цели дан марљиво радили да би празнична атмосфера била потпуна. Сви они који су данас посетили Лепавински храм у котлини осетили су празничну благодат који је испуњавао и људе, али и ваздух и земљу. Нико није остао без сузе и сјаја у очима, јер сви смо се окупили овде на дан великог празника којег смо прославили и Бога и Његову Свету Мајку, Молитвеницу и Путеводитељицу нас малих према великом Царству Небеском.
Галерија фотографија
Ненад Бадовинац, Лепавина, 04.12.2010.