Из мог дневника

Текстови на разне теме аутора Ненада Бадовинца

РАДИО БЛАГОВЕСТИ – ПУТОВАЊЕ ДО НАЈСЛУШАНИЈЕГ МАНАСТИРСКОГ РАДИЈА

android_RB

Кликните и преузмите – Андроид апликација за слушање радио Благовести

На путовању до најслушанијег радија, отац Гаврило је имао леп али тежак ангажман. Тих година био сам сведок очевог неуморног труда на том путовању. Свакодневно сам гледао како се повећава слушаност Радио Благовести и како отац Гаврило ни у најтежим тренуцима није одустао од свог мисионарског „детета“, већ га је натприродном вољом непрекидно емитовао у интернет сфери. Сећам се давне 2006. године када је отац Гаврило по благослову тадашњег митрополита Загребачко-љубљанског Г. Јована покренуо слаб и једва приметан интернет радио сигнал под називом „Радио Благовести“. Био сам изненађен како отац Гаврило свакодневно уживо емитује своју једночасовну емисију од 21:00-22:00 час. Отац је тада слушаоцима уживо читао Акатист Пресветој Богородици и текстове из духовне светогорске литературе, а помоћу мале аматерске миксете је у етар пуштао духовну музику.

Није хтео да одустане од емитовања емисије, чак ни у тренуцима када му је било тешко због слабијег здравља. Одушевио ме је очев полет, јер је у вечерњем радном окружењу уз слабо осветљење наставио са емитовањем своје радио емисије. Читао је свакодневно Акатист и текстове из старих светогорских књига. Досетио се да дању под јачим светлом чита текстове и снима их на диктафон. Тај аудио запис је постављао на рачунар и емитовао га са рачунара у вечерњем термину. Када сам му дошао тих дана у посету, примећивао сам мноштво каблова у његовој соби за емитовање. У почетку му је теже било сналазити се са том техничком „скаламеријом“, али отац се неуморно трудио да окупи паству верних људи којима је био неопходан благослов из манастира Лепавине. Временом је било све више слушалаца који су своје интернет пријемнике покретали свакодневно у време емитовања очеве емисије. Након дужег времена, након скоро три године непрекидног једно-часовног емитовања и рада, помислио сам да отац више нема снаге за „Радио Благовести“ и да ће ускоро да одустане од радија. Био је тада преоптерећен пословима око вођења игуманских послова у манастиру, али и осталих интернет пројеката: Лепавинског сајта, вођење мисионарске Фејсбук странице, а уз све, требало је да уређује Радио Благовести. На моје изненађење, пристао је да уређује целодневни програм на Радио Благовести. То је за њега значило још веће одрицање и труд, јер је било потребно свакодневно организовати радио програм за 24 тематске аудио емисије. Данас је Радио Благовести најслушанији манастирски радио са око 500 слушалаца који током дана приступају Интернет Радију Благовести.

Кликните и слушајте Интернет радио Благовести: www.manastir-lepavina.org/radioblagovesti/

Ненад Бадовинац
Јануар, 2016.

ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ “СУСРЕТИ СА СВЕТИМ МЕСТИМА”, ПРИЈЕДОР

Audio zapis sa promocije knjige: “Susreti sa Svetim mestima” autora Nenada Badovinca u Narodnoj biblioteci “Ćirilo i Metodije” u Prijedoru , 05.Novembra 2013.

http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=7300

http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=7292

http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=7285

КО СУ ДЕЦА БЕЗ МОБИЛНИХ ТЕЛЕФОНА?

Место за повратак животу – Манастир Григоријат, Света Гора

Време је да упознамо нашу децу. Тема није речита, нити је једноставна, тема је озбиљна, јер је непозната. Причати о наследницима, о нашој деци, није исто као причати о нашим родитељима. Наша деца и унуци припадаће новој генерацији, која ће тражити нешто од нас, и нешто више ће очекивати. Прво што ће од нас тражити је мир, а ми ћемо им оставити у наследство рат. Они ће тражити храну, а ми ћемо им оставити затрована поља. Када својим очима доживе наше информационо-технолошко окружење, неће хтети наследити наш свет. Наша деца и унуци ће гледати свет својим очима. Њихове вредности биће изграђене линијама њиховог срца, а не нашег. Имаће право да граде свој свет у којем желе да живе. Схватимо их, наследници ће прилагодити свет по себи, биће то њихов заједнички свет, свет мира.

Нама је било потребно много времена док нисмо изградили свој свет, свет испуњен последицама информационо-технолошке револуције. Немојмо се бринути за нашу децу, ако се одлуче да све то оставе и врате се своме извору: Богу, Његовој љубави и природи. Када наша деца и унуци пожеле да се врате својим изворима, немојмо им бранити. Биће то њихов избор којег ми нисмо били вредни. Немојмо им бранити право на повратак Богу и животу у природи. Немојмо се чудити ако они у својим рукама уместо мобилних телефона за разговор са људима, буду држали крст и молитвеник за разговор са Богом.

Наши дедови нису знали за телевизију, и ми смо им се због тога “смејали”. Немојмо се чудити, ако ће се наши унуци “смејати” нама када нас виде остареле зависне о мобилним телефонима и интернету. Мораће некако да нас разумеју. Јер то је наш СВЕТ ПУН ПАТЊЕ И БОЛА. То је наш свет за који смо се борили живећи против Божијих закона!

Ненад Бадовинац,
Јануар, 2016.

ЖИВОТ ИЗМЕЂУ УМА И СРЦА

ZIVOT-SMRT

Монашке лобање – Света Гора

Покушао сам писати о поруци живота и смрти у нашем слободном срцу. Бог нам је приликом стварања дао и Царство Небеско да га носимо у себи. У нама су најдрагоценији дарови. Од рођења ми у себи носимо благодарност целе васионе. Тих дарова човек већ одавно није свестан.

Првобитним грехом, човеков ум се одвојио од срца, од свог исходишта, где му је било првобитно стање. Ако желимо да се вратимо у наше унутрашње Царство Небеско којег носимо у себи, потребно је да ум вратимо у срце. Но, то захтева дуго путовање, путовање у средиште свог бића. Да би се тамо стигло, потребно је кренути на путовање умом у своје срце, тамо где се налазе најчуваније човекове тајне. Тамо где постоје одговори о човеку као најсавршенијем бићу на Земљи. Тамо постоји бесконачно пространство човековог несвесног и мали део оног свесног. Тешко је уму сићи тамо у одредиште тог далеког путовања које је обасуто многобројним “крвавим” биткама духовног света. Међутим, уз Божију помоћ човеку је све могуће.

Ако доспем умом у властито срце, у само средиште своје душе, тада ћу знати где је та слобода о којој многи данас причају. Неће ми бити непознато где живи мој Небески Отац.

Ненад Бадовинац,
Јануар, 2016.

КУВАРИЦЕ ИЗ ЛЕПАВИНСКЕ КУХИЊЕ

1-DSC_0005(2)

са лева на десно: сестра Марија, отац Гаврило, сестра Вукосава и сестра Нада

Представљам вам мали али снажан тим послушница, кухарица које већ годинама у манастиру Лепавини, испуњавају своја послушања. Оне празницима, али и осталим данима када се окупи велики број верника, преузимају на себе бригу о припремању хране. Започињу тада свој волонтерски, добровољни рад, који захтева целодневну ангажованост у манастирској кухињи и трпезарији.

Замолио сам их да ми допусте да их фотографишем. На насловној фотографији са десне стране оца Гаврила су: сестра Вука и сестра Нада, а са леве стране му је сестра Марија.  Сада лакше могу да их представим и укратко приближим поклоницима манастира Лепавине. Они који су бар једном посетили нашу светињу и том приликом се послужили за трпезом љубави, добро знају о коме пишем.

1-DSC_0041

послушнице манастира Лепавине долазе на своје послушање пре свих верника. (сестра Марија са сестром Вукосавом и сестром Надом)

Оне у манастир Лепавину долазе неколико пута недељно, оне су тамо увек када су потребне. Одазову се послушању са жељом да буду од користи манастирској светињи. Долазе по послушању оца Гаврила. Како би благовремено припремили манастирску трпезу, устају јако рано. Из Бјеловара им је потребно око сат времена вожње до манастира Лепавине. По доласку у манастирску кухињу, свака од њих се прихвата свог дела посла. У ходу попију своју прву јутарњу кафу, а све међусобне разговоре замењују са прегачом и заштитном капом за главу. Потребно је да пре припремања очисте храну и припреме велике посуде за кување. Пре завршетка ручка, у међувремену верници силазе у трпезарију, јер после Свете Литургије је послужење кафом и окрепљујућом изворском водом. Често се питам како оне све постигну да послуже. Након што попију кафу и кратко се окрепе, верници одлазе из трпезарије на молебан којег отац Гаврило чита испред чудотворне иконе Богородице Лепавинске. За то време се наше куварице припремају за послове завршавања ручка и послужења столова у трпезарији.

Њихови рецепти су доступни свима заинтересованим, али добро је познато да припрема укусне хране представља резултат и јаке воље и уложеног труда која заједно са љубављу чини храну посебно укусном. Припремање хране је један изузетно важан тренутак за човека. Оно што храном уносимо у свој организам највише ће утицати на наше здравље. О томе сведочимо када седнемо за трпезу која је припремљена са љубављу. Управо тако припремљена храна је најукуснија.

Често пратим наше куварице када оне обављају то захтевно послушање, и никада не проналазим у њима ни трунку незадовољства или мрзовољства. Увек су насмејане и радосне, поготово у тренутку када их похваљују: да је манастирска трпеза испуњена укусном храном.

После молебана у храму, верници силазе у припремљену трпезарију и уз очев благослов сви ручају. Тек тада ће наше куварице мало да одморе, ручајући се верницима у трпезарији. Након ручка верници узимају од оца Гаврила благослов за полазак, а куварице се враћају на своје радно место у кухињу. Тада ће да се организационо распореде по пословима: тада ће једна од њих да пере судове, друга да их брише, а трећа да их поспрема у ормаре. Када заврше овај део посла, обично у поподневним сатима, скидају наше куварице своје кухињске прегаче и капе за главу. Уз топлу поподневну, манастирску кафу припремљену са изворском водом, наше куварице проналазе време да међусобно поразговарају и размене утиске. Уз осмех разговарају речима добре воље. Поздраве се са домаћинима, монасима и од оца Гаврила затраже благослов за пут. Тада у миру и тишини напуштају манастирску котлину.

Желећи да ускоро поново доприносе манастирској светињи својим радом, оне само привремено напуштају своју радну просторију – манастирску кухињу. Њихов допринос манастирској светињи није лак, али је благоносан, јер наше куварице постају неодвојив стуб наше многопоштоване Лепавинске породице.

Ненад Б.
Јануар, 2016.