Смоленско гробље
У Русији сам небројено много пута доживео дух руске породице. Велико је умеће слушати и чути приче различитих људи и тако доживети њихова искуства. Свету Русија осим светих места чине људи који ту живе. Светитељи бивших времена су је просветили својим животом, а данашњи руски народ је освештава посетом Светих места и својим присуством на Светој Литургији.
Мој овогодишњи боравак у Русији брзо пролази. Покушавам са драгом браћом и сестрама да је што више упознам и доживим. Заједно смо упознали Петроград, и начин на који се живи живот дању и ноћу у овом великом граду. Пре одласка из Петрограда остало ми је да последњег дана кренем путем иконице Свете Ксеније. Оне иконице коју сам приметио у тренутку када сам од Зоје, своје трогодишње кумице која овде у Петрограду живи са својим родитењима, добио чоколадицу као мали дар. Преузевши од ње чоколадицу, поглед ми се зауставио на иконици Свете Ксеније Петроградске, блажене чудотоврке која ме задивљује својом појавам у мом пролазном животу. Иконица на столу у стану Зоје и њених родитеља била је једноставна порука и позив да посетим Смоленско гробље, где се налази капелица посвећена Светој Ксенији. Смоленско гробље налази се у западном делу Петрограда, на Василијевском острву. Многа чуда се догађају онима који се овде помоле Светој Ксенији. Блажена светитељка је живела у 18. веку, свој живот је предала Христу. Драстичну промену свог живота доживела је као 26-огодишњакиња када јој је преминуо вољени супруг. Сво своје имање којег је наследила од покојног мужа разделила је сиромашнима и наставила је да живи јуродивим животом. У наставку свог живота, помагала је сиромашне и многе верне хришћане, који су примећивали да, ако би јој помогли, да би их Бог вишеструко наградио, а ако би она некоме нешто дала или помогла, то би увек значило да ту особу очекује велики благослов.
На Смоленско гробље сам ушао са споредног улаза. Имао сам проблем да се одмах оријентишем како доћи до капелице посвећене Светој Ксенији. Последњи пут сам овде био пре 10 година. Пуно времена је прошло и много појединости сам од тада заборавио о овом Светом месту. Окруживали су ме надгробни споменици одавно покојних душа. Само по себи, гробље није неко посебно интересантно место, али обзиром да сам се осећао као да сам овде дошао по позиву, тј. да сам позван, осећао сам се као радо примљен гост. Шетајући стазама гробља у тренутку када сам посумњао да сам на погрешном путу, у сусрет ми је долазила девојка коју сам упитао: како доћи до капелице? Замолио сам је да ме упути. Девојка ми је рекла да и она иде у том правцу и да можемо заједно, те да ће ми показати пут до капелице Свете Ксеније. Она долази готово сваког дана у посету свом најбољем пријатељу који је преминуо почетком године, 29.01.2015. У њеним очима сам приметио да је са његовим одласком на други свет она пуно изгубила и да много пати због тога. Као утеха, њој не помаже никаквом логично објашњење о вери у загробни живот и други свет. Када човек изгуби блиску особу тада његова вера тешко да га успе утешити. Можемо веровати да је душа блиске нам особе испраћена на други свет, али човек ипак пати због губитка драге особе. Без обзира што је то само привремено растајање од ње, ми немамо духовне снаге да се помиримо и да не тугујемо. Када волимо друге, онда њима желимо сву лепоту, тамо где њихове душе одлазе сигурно је лепше него у овој долини плача. Са друге стране постоји и љубав према сопственом себи. Из жалости што нећемо бити у близини те особе, ми патимо. Када испратимо драге људе на онај свет, ми првенствено патимо и жалостимо се због себе, јер нам је тешко без драге особе. Нама је тешко, јер пуно тога губимо са привременим растајањем од вољене особе. Нема ту више логичног разумевања, остаје само туга у срцу од које се неко брзо опорави, а неко готово никада.
калепица Блажене Свете Ксеније
Девојка ме допратила до капелице и ту смо се растали. Зажелео сам да јој буде боље, те да своју тугу утеши молитвом Господу. Наставио сам према капелици. Није била велика гужва, изгледа да сам дошао у најбољем делу дана. У реду на поклоњење некада се чека сатима, а сада је било свега двадесетак људи. Присуствовао сам миропомазању и читању Акатиста Светој Ксенији. Тек касније сам изашао испред калепице да се одморим, сео сам на клупу и том приликом извадио чоколадицу коју сам добио од моје кумице пре неки дан, када сам у присуству иконице Свете Ксеније доживео најлепши моменат заједништва са својим ближњима. Извадио сам чоколадицу која се већ помало растопила у мојој торби. Када сам је појео, сав сам се упрљао од те чоколаде. И моја мала трогодишња Зоја, моје кумче, боље би се снашло са растопљеном чоколадицом, бар би облизала своје прстиће. Тражећи влажну марамицу од једне сестре у Христу, која је седела поред мене, успео сам да обришем руке. Ову моју компликовану конзумацију чоколадице је гледала једна голубица која је долетела ниодкуда и примакла ми се, слетивши тик до мене. Неколико пута ме облетела и друживши се накратко са мном, кренула према својим крошњама. Њено присуство подударало се са мојим мислима о мојој трогодишњој кумици коју сам држао у рукама током Свете Тајне Крштења. Смоленско гробље, пуно је нејасних тренутака. У кратко време током моје посете овом месту, догодили су се многи чудновти тренуци које не могу да протумачим. Но, најважније ми је што сам их доживео и на тај начин своје срце позитивном енергијом напунио.
Ненад Бадовинац,
Јул, 2015.