Касно увече смо стигли пред капију манастира Високи Дечани. Путовање до капије манастира није било лако. По доласку у место Дечане, тако се догодило, да смо из кружног тока у центру места изашли на погрешан излаз. Убрзо смо се нашли на крају пута. Када је возач схватио да је погрешно скренуо, било је већ касно за полукружно окретање великог аутобуса и морао је да се из уске улице извлачи вожњом унатраг. Непозната територија, касно вече, и многи људи који су из својих кућа и дворишта гледали са дозом несигурности и нас је помало уплашило. Како смо се возили уназад, прошли смо поред неких албанских младића који су улазили у свој аутомобил и који су нам рукама показивали албански грб “Двоглавог орла”, покушавајући да нас престраше. Није било једноставно реаговати у том моменту. Када возач није могао више да вози у рикверц, из аутобуса је изишао један од путинка са намером да му помогне. Мештани, албанци, поред којих смо се возили, гледали су нас оштрим погледима, а онда одједном већа група локалног албанског становништва, појавила се уз аутобус. Давали су возачу упутства, желећи тако да помогну нашем возачу приликом полукружног окретања. Интересантно је било да је и младић који нам је рукама показивао знак Албанског грба – “Двоглавог орла”, такође дотрчао да помогне. Без помоћи локалних албанских мештана, тешко да би возач окренуо аутобус у уској улици. Захвалили смо им се на помоћи и наставили даље у правом смеру, према капији манастира Високи Дечани.
Када смо дошли пред манастирску капију, било је већ касно и капија је била затворена. Братство манастира нас је очекивало и пустили су нас унутра. Не само да су нас пустили да уђемо, већ су нам детаљно испричали о вредностима њиховог храма, о историји манастира, о фрескама, о средњовековној српској држави, о српским краљевима. И као круна њиховог гостопримства и на нашу велику радост отворили су кивот Светог Краља Стефана Дечанског, чије Свете мошти смо целивали. Затим смо сви заједно, један по један пузајући прошли испод његовог светог кивота. Убедљиво најлепши дуборез који се може наћи из средњовековног периода је Крст монаха Нестора. Молио сам се испред крста да снагом Онога који је био разапет на њему, исцели народ овог краја, и пошаље им Божанску благодат за јачање вере у мир и наду у бољи живот. Неколико свећа принео сам за душе ближњих и њихово здравље и сигуран сам да као што ја осетим физичку топлину пламена свеће, да тако и душе мојих ближњих осете духовну топлину пламена свеће принете за њихове душе. Много свећа гори за косовске жртве које Бог није заборавио, али пламен свеће потребан је и онима који су остали овде да живе, да живе у миру и помирењу. Нека тај пламен свеће гори вечно на Косову и Метохији.
Фреске са ликом светитеља, са анђелима Божијим, са призорима који представљају Христов живот на Земљи, са Светом лозом Немањића, биле су део те вечери уз Свете мошти Светог краља Стефана Дечанског. Доживео сам утисак фресака у храму, пре свега као духовно наслеђе које су нам оставили наши преци. Манастирско братсво послужило нас је топлом кафом, чајем, ракијом, слатким и водом која извире из непресушног Дечанског извора одмах поред храма, поред Светих моштију Светог Краља Стефана Дечанског. Пред сам одлазак ушао сам у манастирску продавницу и највеће окрепљење за мене било је када сам тамо видео иконицу са ликом чудотворне Богородице Лепавинске. Испред Лепавинске иконице, оставио сам највреднији могући принос – дар захвалности и благодарења Богородици Лепавинској, Која ме упутила на ово Свето место. Захвалност и благодарење оставили смо игуману, архимандриту о.Сави и његовом братству за несебично гостопримство и послужење. Све то је утицало на нас и усмерило нас на пут којим је ишао и наш Свети краљ Стефан Урош III. а то је пут вере и љубави који води ка Небесима.
Ненад Бадовинац,
Септембар, 2018.