Тражио сам смисао управо завршеног, петогодишњег властитог пројекта, организованих посета Светим православним местима. У том периоду написао сам много записа и репортажа. Неки сусрети остали су само у сећању, али многи су пренети на папирне листове које сада скупљају прашину и попуњавају мој радни сто. Међутим, не видим у томе смисао мог истраживачког рада. Пре него што коначно одлучим шта ћу да урадим са мноштвом исписаних листова папира, назваћу оца Гаврила у Лепавину да га питам за савет. Позвао сам га, али уместо савета, отац спомиње потребу за доласком на пост-операцијску контролу код свог доктора у Београд. Волим када отац посети Београд, али штета што је то увек на пар дана и то због лекарске контроле.
Отац Гаврило у храму Светог Александра Невског
Стигавши у Београд, отац Гаврило је прво посетио оца Вају, старешину храма Светог Александра Невског на Дорћолу. Њих двојца су дугогодишњи пријатељи, па су њихови сусрети увек су врло срдачни. После вечерње службе, отац Гаврило је кратко беседио неколицини верника у цркви. Схватили смо тада да је најбоље своја срца што пре предати Господу, како би нас упутио ка најлепшим циљевима. На то је убрзо реаговала једна жена, која се пожалила баш на срчане проблеме. Молећи оца да се испред Чудотворне иконе Пресвете Богородице Лепавинске помоли за њу и њене ближње. Делеђи своју искрену љубав са ближњима, помогло је чини се њеном властитом срцу.
Следећег дана када је отац завршио све прегледе код лекара, отац се вратио у манастир Лепавину, а мене је уместо очекивајућег савета око несугласица за текстове, приближио храму на Дорћолу, посвећеном Светом Александру Невском са оцем Вајом и са мноштвом парохијана овог храма. Кроз пар дана црква је славила своју храмовну Славу, празник посвећен Светом Александру Невском. Дошао сам овде да га заједно са мноштвом народа прославим уз Архијерејску Литургију коју је служио Патријарх Српски, Господин Иринеј. Како бих сачувао призоре са Свете Литургије, фотографисао сам унутар цркве. Том приликом сам приметио изрезбарени крст, и чекао сам најбољу прилику да га фотографишем. Објектив мог апарата бележио је лица верника, која су деловала врло исцрпљено и уморно, но њихове очи су сијале попут оног изрезбареног крста, пуни радости, вере и наде. Истински је недокучиво схватити да народ мукотрпно живи, удаљавајући се својевољно од Бога, док су нам све Божанске Тајне у близини, одмах иза угла греха. Једна од њих је Божанска енергија, чији сноп светлости непрестано са изрезбареног крста силази на све у храму Светог Александра Невског. Човек је довољно јак, да направи први корак према Богу, али је преслаб да се у том смеру задржи. Човекова душа тражи контакт са Богом. Можда је довољно човеку приближити мисао о Богу или му дати писану реч о Божијим светим местима. Можда је Бог дао човеку човека, како би ми потакнули једни друге на заједничко путовање ка Божијој благодати. После Свете Литургије, посетио сам у дворишној згради, у кухињи, вредне жене и пријатеље који су неуморно радили и помагали у кухињским пословима. У храму Светог Александра Невског отворена су ми сва врата. Видевши ме, отац Вајо ме позвао на ручак у трпезарију. Сео сам поред човека, рођеног дорћолца, који је одрастао и остарио на Дорћолу. Причао ми је о Дорћолу, све док наш разговор није изненада прекинуо човек са темом властитог доживљаја са Хиландара и контакта којег је тамо, давне 1977. имао са мојим оцем Гаврилом. Моје окружење понудило ми је тог тренутка врло угодно гостопримство, готово исто оно којег је имао и сам Патријарх Иринеј који је угодно послужен у богатој трпезарији.
Константно за време нашег разговора, кроз прозор се до мене одбијала светлост од прекрасно изрезбареног храмовног крста. Патријарх, који је седео за суседним столом у својој беседи је нагласио потребу мисионарења, како би народ у већем броју пришао Богу. Човек за нашим столом такође је причао о оцу Гаврилу који неуморно мисионарише путем нових интернет технологија из Лепавинске котлине. Надовезује ми се тада и мисао како и отац Вајо са својим парохијанима улаже много у мисионарење. Мисионарење је идеалан одговор на моју недоумицу. Своје записе ћу компоновати у једну књигу, објавићу своје репортаже. Кроз књигу могу на најбољи начин своја духовна искуства са посета Православним светим местима да поделим са младима и свим људима. Окренуо сам се према прозору. Изрезбарени крст из дворишног храма је и даље сијао, жељан да своју духовну снагу подели са нама. Са друге стране, насупрот прозору, у трпезарији, Патријарх је благословио све присутне. Имао сам тада потајни осећај да је благословио и моју идеју за књигу. Верујем да ће се једног дана моја идеја: „књига“ наћи у његовим рукама. Књига која би имала циљ да код читаоца пробуди жељу за посетом описаних светих места. За случај да се бар један читалац одлучи на подвиг, волео би да његов контакт са духовношћу започне посетом цркве Светог Александра Невског у Београду. Наиме, морао сам негде да станем са истраживањима, како бих завршио прву књигу, али како бих и одморио од путовања прекрасним пространстивма Небеских светиња на земљи. Овде у цркви Светог Александра Невског је доиста најлепше место за одмор.
Слава Ти и хвала Боже, за овај предиван дан у којем си ме удостојио празника Светог Александра Невског. Хвала Ти Боже, што си ме молитвама оца Гаврила приближио Светим местима које сам у мноштву путописних истраживања посетио. Хвала Ти Боже што си ме приближио и овом предивном дорћолском храму. Хвала Ти Боже, за све људе које сам доживео на својим духовним путописним авантурама. Хвала Ти Боже, што си ме упознао са мати Михаилом из манастира Ваведење која је била често уз мене приликом посета Светим местима. Хвала Ти Боже, што си ме удостојио мојих родитеља и свих ближњих који су пришли к Теби. Хвала Ти Боже, за мој живот и све људе са којима ми живот испуњаваш. Хвала Ти Боже, на тој једној особи која ће читајући моју књигу наћи пут до Тебе. Хвала ти Боже што си увек уз мене када Те требам. Хвала Ти Боже, што се у мом животу налази Пресвета Богородица Лепавинска. Хвала Ти Боже за моје здравље и здравље свих мојих ближњих. Хвала Ти Боже, што ми дајеш све у животу. Хвала Ти Боже , што си мој Бог. Боже надам се да ћеш и Ти једног дана бар мало поверовати у мене. Могу ја све Боже, баш све, али уз Тебе.
Ненад Бадовинац,
Септембар, 2012.