Na kraju leta..
Bio je zadnji dan leta, po mnogo čemu posebnog leta. Važne odluke ukrasile su ovo leto, mnoštvo ovogodišnjih doživljaja ulepšavaju sećanja na njegove vrele dane. Mnoge susrete letnjih večernjih sati ostaju zapisani u mom spomenaru sećanja. Smatrajući sve životne trenutke, kao darove božje, tražio sam način da dostojanstveno zahvalim i ispratim leto, uz najveće poštovanje i usrdost. S obzirom da je samo nekoliko sati ostalo do kraja leta, moram da požurim sa svojom idejom zahvalnosti.
Iz laganog polusna, probudila me zvonjava telefona. Stigao je do mene poziv za gostovanje na popodnevnoj proslavi horske slave pri crkvi Svete Petke u Beogradu. Hor slavi i praznuje praznik Svetog Joakima i Ane. Pristao sam na dolazak, smatrajući da bi se mogla ukazati prilika da ujedno osmislim ispraćaj leta,‘12.
Brzo su svanuli popodnevni časovi, vreme kada su po mene došli divni horski soprani, s kojima sam se uskoro našao u crkvi Svete Petke. Unutrašnjost crkve podsećala me na obasjane prizore letnjih dana, koje mi još uvek ispunjavaju sećanja. Poseban prizor sunčanog leta je dolazio iz kovčega koji je uz ikonu čuvao deliće moštiju Svete Petke. Pravo leto. Ostali članovi hora, koji su stajali nasuprot moštiju, zadivili su me svojom izrazitom srdačnošću i velikom dozom gostoprimstva. Usledio je čin osvećenja žita i rezanja slavskog kolačam, te prenosu Kolača u obližnji restoran, gde je uz blagoslov molitve “Oče naš” podeljen prisutnima. Razmišljam da se ne zadržvam dugo, jer ističe vreme za moju ideju ispraćaja i posebne zahvalnosti letu. No, nisam ni stigao da pomislim da ih napustim, jer je već u sledećem trenutku, nakon posluženja, nastavljeno druženje uz pesmu hora.
Okružen izuzetnim sopranima, prepunih pevačkog znanja, svojim glasovnim potencijalima zadivili su sve prisutne. Slavljenici nisu štedeli svoj glas, već su neprekidno skladno pevali u harmoničnom tonalitetu stvarajući umetničku simfoniju različitih tonova. Na taj način su konstantno, celo veče, uzurpirali moju maštu, pomagajući mi odabrati idealan način opraštanja i zahvalnosti letu. Ostalo je još nekoliko sati ovogodišnjeg leta.
Na kraju večeri, na samom kraju letnjeg obzora, iznenađenjem, solističkom pesmom, otpevanom duboko iz srca, melodičnim rečima: “Zajdi, zajdi jasno sonce, zajdi pomraci se…”, sopran mi je pomogao da ispratim svoje leto koje odlazi u sećanja, iz kojih, nadam se, neće da izbledi. Pružila mi se tom prilikom mogućnost da uz pesmu, zahvalim letu na svim susretima, doživljajima i odlukama koje mi je ono donelo.
I danas, prisećajući se melodične simfonije te večeri, sve nade polažem u novo leto, Miholjsko leto, koje je kao pravo godišnje doba već zakoračilo i prešlo moj kućni prag.
Nenad Badovinac, Sept.2012.