отац Гаврило, мати Михаила и девојчица Дуња
у манастиру Ваведење: отац Гаврило, мати Михаила и ја
Београђани се могу похвалити да њихов град има једну посебност која недостаје већини европских градова. У Београду никада није досадно, град је пун дешавања и изненађења. Европски градови су можда уреднији, сређенији, али за разлику од Београда и прилично монотони. У Београду је увек живо, активно и занимљиво. Ових дана Београђани су изненађени доласком Руског Патријарха Кирила. Директно или не, али то свакако има посебну важност за све Београђане. Мене је највише одушевила вест о доласку оца Гаврила из манастира Лепавине и најава његовог учествовања у програму дочека Патријарха Кирила. Сазнавши за очев долазак, хтео сам да осмислим начин на који бих оца што боље угостио. Тешко је угостити искусне монахе какав је отац Гаврило, он има устаљени свакодневни животни ритам који је првенствено усредоточен на молитву. Оцу могу да понудим само световне ствари, али сигуран сам да су му оне потпуно незанимљиве Зато сам брату Стаменку и оцу понудио оно што они највише воле: “Духовне разговоре”.
Брат Стаменко је тог поподнева довезао оца у Београд. Дочекао сам их у манастиру Ваведење заједно са манастирским сестрама. Но осим нас, оца је дочекала и Дуња. Девојчица од две или три године, која је тог поподнева непосредно пре очевог доласка примила Свету Тајну Крштења. Када је отац стигао, благословио ју је, а затим јој је даровао икону Пресвете Богородице Лепавинске, коју је Дуња пажљиво и дуго посматрала. Заједно смо са оцем Гаврилом, брат Стаменко и ја отишли у оближњи рибљи ресторан и тамо се послужили рибљим специјалитетима, било је то једно мирно окружење у којем отац није морао да напусти своју личну молитву коју увек упражњава и од које се већ деценијама не одваја. За столом смо започели духовне разговоре о молитви. Пазио сам да оцу не досадим својим питањима, бирао сам питања од суштинског значаја, како бих што више сазнао о молитви. Молитва је дар Божији, она прочишћује ум, али много је важно сазнати како упражњавати тај дар Божији – молитву.
После ручка смо се вратили у манастир Ваведење како би у келији са мати Михаилом попили кафу на коју нас је позвала. Мати Михаила се придружила нашим Духовним разговорима о молитви. Она израђује рукодеље, тако да много бројаница прође кроз њене руке. Мати је све време разговарајући са нама лагано и спретно израђивала бројанице. Монаси много пажње посвећују бројаницама, јер их она константно подсећа на молитву. Нисмо хтели да духо задржавамо мати у њеној намери да се препусти рукодељама. Поздравили смо је и захвалили јој се за гостопримство које мати увек показује на себи својствен начин, препуно љубави и пажње. Волим бити њен гост, јер ме сваки контакт са њом подсећа на молитву.
Отац се касније одморио од путовања. Потребно је да се припреми за сутрашњи свечани дочек Патријарха руског Кирила. Сели смо за сто који је био обогаћен лепавинском изворском водом и воћем. Лепавинска изворска вода увек прати оца. Стаменко и ја смо поседали око оца и са њим започели разговор о молитви, умној молитви која држи ум будним и константно у контакту са Богом. Причали смо са оцем о умно-срдачној молитви која својим деловањем превазилази све остале молитве. Посебна је то молитва, јер је својим карактером једноставна и кратка, али је и комплексна, јер у себи садржи Божије име и тајну Светог Писма. Понављањем Божијег имена она чисти ум и оснажује га, истовремено спајајући га са срцем. Испричао сам оцу како ја творим умну молитву, на шта се отац изненадио и казао ми да начин на који је ја творим није потпуно исправан. У каснијој фази потребно је умом понављати Христово име: “Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног”. Отац нам је причао и о упорности која је неопходна приликом упражњавања умне молитве. То је једини начин да умна молитва постане делотворна и успешна.
Хтео сам да ми отац одмах открије све тајне Умне молитве, по могућности да ми нацрта све њене појединости. Но, немогуће је то нацртати и скицирати, јер се плодови молитве доживљавају. Искуства Умне молитве нису објашњива речима. Написане су многе књиге, али оне само површно описују тајну дејствовања ове исихастичке молитве. Да би се окусили њени плодови потребно је стабилизовати ум и усмерити га према срцу. Ум треба спустити у срце без дозе расејаности. Исихасти, молитвеници способни су за такво деловање, за разлику од мирјана у свету.
Отац је извадио из торбе своју бројаницу стару 40 година. Примио сам је у руке. Била је толико излизана да су се њени чворићи једва препознавали. Отац је једно време боравио са исихастима у манастиру Филотеј на Светој Гори који су били познати по монашком правилу упражњавања Умне молитве. Својевремено је отац Јефрем Филотејски обновио са својим монасима исихастички покрет на Светој Гори. Отац Гаврило је хтео да оде тамо како би доживео благодати умне молитве. Данас сам имао по први пут прилику да чујем од оца делиће његовог искуства творења Умне молитве и сусрета са филотејским старцима, исихастима. Отац је у манастиру Филотеј код исихаста том приликом боравио само 20 дана, али каже да када се вратио након тога у Хиландар, тамо га је братство једва препознало. Питали су га “Одакле си ти, из ког си манастира?” Умна молитва га је много променила за само 20 дана њеног творења. Било ми је нејасно па сам питао оца: “А како сте се променили?”, каже отац: “па како да објасним, није то за објашњавање. Ви то не разумете, шта ћу то да вам причам. То се мора доживети, да би разумели”.
Недавно сам читао о светогорском пустињаку који је својим умом померао предмете. По искуству монаха који је причао о том доживљају, читао сам: када је пустињак дошао једно вече пред манастирску цркву, спустивши се са Атоса до манастира и до улазних врата храма, врата су се пред њим сама отворила. Ушао је он у цркву, целивао иконе и када је напустио храм, врата су се иза њега сама затворила. Осим тога, снагом ума, човек може да се одвоји од земље и да лебди у ваздуху. Сигуран сам да нам је Створитељ дао многе умне и духовне способности, много веће него телесне, али човек их је занемарио, и наставио је да развија само телесне. Човеково делање је првенствено деловање умом, али ми смо то занемарили и дошли смо до фазе развоја када се Умно деловање попут левитирања у ваздуху повезује искључиво са вражјим послом. Питао сам оца шта мисли о томе? Каже отац: “има свега…”. Питао сам га даље: “оче, а зашто се у молитви уместо ‘помилује ме’, не спомиње ‘опрости ми’. Каже отац: “е па стварно ти свашта питаш. Па ти би у случају да се користи ‘помилуј ме’, питао зашто не иде ‘опрости ми’. Тако је како је”. Каже даље отац: “Када сам творио умну молитву, ја нисам размишљао зашто ово, а зашто оно, него сам је неуморно творио”. Њени плодови сами долазе. Не мораш све да знаш и све да питаш, јер је немогуће човеку све знати. Није нам откривено како делује Умна молитва, даривана нам је да уживамо њена благородна својства.
Причао сам оцу своје искуство Умне молитве: Често током трчања понављам Умну молитву, желећи што пре да откријем њено деловање и сазнам њене тајне. Тако сам једно поподне отишао на стазу да истрчим уобичајене кругове и уз молитву догодиле су ми се необјашњиве ствари. Отац ме у тренутку прекинуо и коментарисао: “Нееее тако. Не твори се Умна молитва тако”. Схватио сам тада да ми је потребно искуство творења молитве, а не силна жеља да се домогнем њених благородних дарова. Није препоручљиво упражњавати Умну молитву без надзора искусног молитвеника и духовника, но ја сам оца скроз занемарио не питајући га за савете.
Дуге разговоре које смо водили били су испуњени питањима и одговорима. Отац од наших питања није ни стигао да окуси свеже воће са стола. Послужење једва да је успео и да примети, а када се одлучио да се послужи, ја сам наставио да га запиткујем. Постоји наиме још једна карактеристика Умне молитве, а то је да се приликом њеног упражњавања догоди необичан силазак ума у срце. Питао сам оца како је могуће да у молитвеним тренуцима ум сиђе у срце? Какав је то осећај и шта њиме добијамо? Отац ме погледао уморним погледом, и пуним устима послужења промрмљао ми је: “Па видиш ли да једем, не могу ти одговарати на питања пуним устима.”
Отац је био уморан од путовања. Требало је да се одмори, јер је сутрадан имао много обавеза. Сутрадан је отац цео дан био ангажован поводом Литургије на којој је био присутан и Патријарх руски Кирил. На велико изненађење свих нас, сутрадан се испред храма Светог Саве појавила мала девојчица Дуња са својом мајком, мала девојчица која се дан пре тога крстила у манастиру Ваведење и коју је том приликом отац благословио. Одлучила је њена мала душа да данас присуствује својој првој Светој Литургији. Поново се сусрела са оцем, а отац ју је и тада благословио. Дуња се тако као мала везала уз Богородицу Лепавинску и духовника какав је отац Гаврило. Сада је очекујемо да тако мала са мајком посети Манастир Лепавину.
отац Гаврило за време Свете Литургије у Храму Светог Саве
После Архијерејске Литургије, дошли смо у парохијски дом Храма Светог Саве на послужење. Многи су у нама препознали Интернет мисионарски тим на челу са оцем Гаврилом, и том приликом обавестили оца о новим мисионарским идејама којима се отац много обрадовао и понудио сарадњу. Жудећи да добијем од оца објашњење плодова молитвеног чина, окусио сам на властитој кожи делотворност молитве. Када су отац и брат Стаменко отишли за Лепавину, осетио сам да смо и даље повезани духовном нити која нас повезује на даљину. Уверио сам се да је молитвена веза међу људима постојанија и стварнија од свих осталих видова комуникације. Толико постојана да молитвом можемо да омогућимо души да доживи пристуство Бога у нашим сиромашним животима и грешним срцима..
Ненад Бадовинац,
Београд, Новембар, 2014.