Петар, Ненад, Теофан и Андреј испред улаза у пећинску цркву посвећеној Светом Атанасију.
Охридска башта која се налази у Северној Македонији препуна је природних богатстава и о њима се може пуно писати. У овом путописном тексту посветићу пажњу једном духовном подвигу у који сам се недавно упустио. На путовању сам био са неколико блиских људи, људима који су попут мене заинтересовани за духовна искуства. Из Охрида смо са два аута кренули у обилазак духовних богатстава Охридског језера. Стигавши у град Струга који се налази западно од Охрида, одморили смо се како би се припремили и договорили о наставку истраживања.
Кренули смо на пут исихастичке молитве на коју су својевремено путовали монаси – исихасти својим животом. Они су, живећи исихастичком молитвом, тражили пуста места где су молитвом испуњавали своја срца. Ми смо паркирали аутомобиле у пределима западних охридских стена и пећина. Испред нас био је део пешачке руте. По лаганом, али хладном зимском ветру, пешачили смо до Елен Камена са којег се спушта предиван поглед на Охридско језеро. Када смо стигли до ове стене, пели смо се стрмим степеницама које воде ка пећини.
Охридско језеро.
Овде смо допутовали да би посетили малу капелу која потиче из 13. века. Пећинска црква посвећена је Светом Атанасију који је живео у 4. веку. Црква је удаљена око 500 метара од манастира Калишта. Смештена је на стени изнад језера са улазом са јужне стране, а може јој се приступити пењући се недавно изграђеним каменим степеницама. Ово је заиста посебно задивљујуће место на Балкану о ком мало ко зна. Оваква места човек цени тек када му досади градски урбани живот који се претвара у места за преживаљвања наших душа, а никако и за живот којем се истински радује човеков дух. Човек животну снагу и осећај слободе добија када се отргне из градске гужве и када осети лепоту природе. Полако, корак по корак, пели смо се степеницама и тада срце почиње брже да куца, што због већег успона, што због сусрета са местом које су монаси раног хришћанства користили за живот, молитву и усавршавање духовног живота.
Унутрашњост храма.
По уласку у храм били смо опрезни јер Теофан, наш домаћин, рекао нам је да се у храму, у ово доба године, скупљају змије и када посетиоци уђу у храм често се змије узнемире и могу да уједу. Лагано смо отворили врата храма, посветлили батеријским сијалицама и полако смо ушли. Нисмо видели змије, али изнад нас било је велико гнездо стрљешљенова. Срце је још јаче почело да куца, али никада нећу знати, да ли је то било због страха од потенцијалног напада стршљенова и змија или због предивне Христове иконе која је красила иконостас и која нас је дочекала уплашене и уморне. Христова икона овде храни и одмара све који дођу и поклоне се њеној лепоти и благодати.
Христова икона
На овом светом месту нисмо се дуго задржавали, али нисмо хтели да пропустимо прилику да, уз благодат Божију која зрачи са ових икона, одморимо своје душе. Како смо се спуштали низ стене и приближили се Охридском језеру, ветар који је долазио са језера, иако хладан, окупао нас је додатно својом свежином. Без обзира на услове, имао сам прилику да најлепше делове Балканског полуострва доживим као лично своје. Када се упустим у истраживање Балканског полуострва увек се осетим срећнији и богатији, јер тада имам осећај као да сам у свом врту, у дворишту своје куће у којем се налазе неописива духовна и природна богатства која никада не желим напустити.
Ненад Бадовинац,
Охридско језеро, Северна Македонија.
Децембар, 2019.