FOTOGRAFIJASADUHOVNIKOM

отац Гавирло са гостима у манастирском пријемном салону

Често имам прилику да проведем тренутке са својим духовником. То радим на више начина, понекад уживо када га посетим у манаситру Лепавина, а понекад то радим и на један неуобичајен начин, кроз мноштво његових фотографија које се у мом сећању бележе већ годинама. Те фотографије су разноврсне, у боји, црно беле, неке су старе и по неколико година. На свакој од њих, мој духовник је окружен занимљивим призорима, окружен је духовношћу, али често и интернет технологијом. Он живи духовност, и прихвата је као смисао свог живота, он помаже другима, често више него себи. Да би био у конткату са другима и тако им помогао, он за ту сврху користи интернет, јер жели да допре до свих оних којима је потребан. Понекад желим да истражим његово знање, да уђем у његова размишљања и да проучим његове погледе на свет. Учим од свог духовног оца. Пратећи га, често у његовим дубоким погледима добијем тражене одговоре. Његове фотографије бележим кроз наше заједничке вишегодишње разговоре. Свим присутнима је тада отац у манастирском пријемном салону држао пажњу својим животним причама које су пуне духовног искуства. Уз те приче скупљао сам његове погледе, како бих сложио слику која ми о оцу говори хиљаду тајанствених речи. У тренутку када успем да сложим фотографију, моје срце куца за један такт брже од свих који присуствују у гостињском салону.

Понекад ми се чини да он зна тачан број звезда у васиони и да зна формулу божанског живота на земљи. Он зна моје жеље, а ни моје мисли му нису далеко. Запажао сам како је намештао камилавку и како својим дубоким погледом разбија моју предрасуду о дубини Православне вере. Мој духовни отац помаже многим људима у решавању животних недоумица, то ради топлим речима и духовним саветима. Често истражујем фотографије које су о њему стваране годинама у мом срцу и уму. На њима је он у улози духовника који прихвата све људе као Божију децу. Бринећи тако о њима као о својој деци. Никада из његових речи не бих могао да сазнам о њему, као што сазнајем са фотографија које су већ годинама дубоко урезане у моје памћање. Након што сам помогао да послужим кафу гостима, отац Гаврило нам је испричао део свог светогорског искуства. У том тренутку сам за трен доживео Атос и кроз сећање вратио се у посету Светој Гори. Сећања нису бледела, већ су појачана тематским причама које нам је причао мој духовник у гостопримници лепавинској. Слушајући, гледао сам њега и његову камилавку која скрива мистичан живот о којем сваки пут сазнам нешто ново, непознато али мом срцу веома угодно. Такт мог срца се зато са разлогом сваком мојом посетом мом духовнику и манастиру Лепавини повећава и вишеструко убрзава.

Ненад Бадовинац,
Април, 2015.

Поделите са пријатељима...