Манастир Ђипша. Извор: google.com
Када путујем из Београда за Хрватску, или када се враћам назад, готово увек користим најбржу опцију путовања, аутопут Београд – Загреб. На граничном прелазу “Бајаково/Батровци” некада су километарске колоне возила. Пре поласка на пут, готово увек се распитам о стању на граничним прелазима и зависно о гужвама пронађем идеалан правац.
У Бјеловару сам 19.12. био гост код кума и заједно са његовом породицом и гостима прославио сам његову крсну славу Светог Николу. Свети Никола је заштитник путника и то је још један од разлога зашто уз посебну радост сваке године прослављам Светог Николу. Када сам се враћао за Београд, управо тих дана, велике колоне аутомобила направиле су огромне гужве на путу из Западне Европе у Србију. Готово сви гранични прелази били су блокирани километарским колонама. На интернету сам се информисао и видео да су колоне возила на граничним прелазима Бајаково и Товарник дуге неколико километара и да се за прелазак чека више од пет сати. На вестима су интервјуисали путнике који су причали своје искуство да два дана путују из Западне Европе у Србију.
Како сам се приближавао граници, помало уплашен, био сам упоран у тражењу најбоље опције преласка. Видео сам на интернету да на прелазу у Илоку задржавања су само пола сата. Возио сам тамо. Међутим, док сам дошао до Илока, велика колона возила се и тамо формирала. Полиција је преусмеравала возила подједнако на све прелазе, тако да су на свим прелазима биле исте, вишекилометарске колоне. Возио сам се Славонијом и дошао сам до кружног тока на којем је полицајац преусмеравао возила. Сва возила која су се кретала према Илоку била су преусмерена на “Товарник” на којем се већ тада шест сати чекало на прелазак. Моја прилика да избегнем километарске гужве изгледа да је нестала. Спустио сам стакло и зауставио сам се испред полицајца како бих га питао за савет: да ли је могуће да ипак наставим да возим према, како сам назвао, мањем граничном прелазу? Прво је рекао да не може да ме пусти, а онда је уз осмех рекао: “Прођите и нађите прелаз Нештин!”. Захвалио сам се, и стиснуо гас. Уз његово посебно допуштење наставио сам у смеру у којем возила иза мене нису могла. Након само неколико километара, стигао сам на мали и заборављен гранични прелаз са свега неколико возила. Убрзо сам прешао границу и на српској страни питала ме је полицајка: “Одакле путујете?”. Успорено, одговорио сам јој: “Ех, ни сам више не знам.” Приметила је да су сви возачи те ноћи били посебно уморни од путовања. Насмејала се, вратила ми је пасош и љубазно ме поздравила.
Гранични прелаз – Нештин.
Био сам захвалан оном полицајцу, јер спасио ме вишесатног чекања. Али тада је за мене кренуло необично путовање. Укуцао сам у навигацију локацију Београд и кренуо сам кући. Фрушка Гора је богата посебним пејзажом и многим Светим местима, али тада је била ноћ и нисам могао да их посетим. Кренуо сам за Београд. Возио сам опуштено и појачао сам музику на радију. Након неколико скретања, пут је постајао све ужи, чак негде и са много снега. Рупе на путу и снег по били су све учесталији. Нисам реаговао на то, јер навигација је радила свој посао, а ја сам слушао музику. Нисам обраћао пажњу све док пут испред мене више није био проходан због велике количине снега. Било је то усред Фрушкогорских шума. Стао сам на сред пута и знајући да не могу даље хтео сам да се вратим. Једино скретање било је према котлини. На табли са путоказом писало је да се на 400 метара од мене налази Манастир Ђипшин. Скренуо сам са жељом да видим светињу. Када сам се спустио у котлину на крају пута била је капија Манастира Ђипшин. Манастирски храм посвећен је Светом Николи, заштитнику путника. Манастир се налази на југозападном делу Фрушке Горе у близини села Визић, а основао га је деспот Јован Бранковић крајем XV века. Прекрстио сам се испред капије манастира и благодарио Светом Николи. Тада сам схватио ко је био мој истински помагач и путеводитељ на овом путовању и уз чију сам помоћ успео да заобиђем огромне километарске колоне на граничном прелазу. Након што сам се прекрстио испред капије манастира, окреуно сам ауто и наставио у другом смеру којим сам убрзо стигао у Београд.
Ненад Бадовинац,
Децембар, 2018.