Упознавајући народ суседне Румуније, упознао сам врло сталожене, гостољубиве људе. Људе жељне нових познанстава, људе жељне пријатељства. Код њих сам упознао добротољубље. Уз њих сам упознао и Румунски банат, који у себи чува многе Румунске светиње, сазнао сам разлоге због којих бих обрисао границе између Србије и Румуније. Обрисао бих све границе између ова два народа. Не бих оставио ништа што би их делило, јер ови народи многе своје вредности приписују управо Православним Светим местима.
У Румунском банату посетио манастир Бодрог који потиче чак из 1177 године. Призор из те године, потпуно је исти као и призор Студенице или Жиче. Около мене налазе се многовековна духовна средишта која су у стању доказати заједничке хришћанске путеве наших народа. Румунски народ поносно носи име хришћански народ. Познат је по јакој хришћанској вери, по многим манастирима у којима живе многобројни монаси и монахиње.
У ранијим вековима хришћанства Румуни су основали манастир Бодрог који је данас један од најстаријих манастира у Румунији, који се може похвалити да има непрекинут монашки живот. По предању, овај манастир је настао на месту где је један бик из стада, који је био у власништву једног свештеника, са својим роговима одвалио грумен земље испод које је била икона Богородице са Исусом. На месту где је пронађена икона убрзо је саграђен манастир. Да би сачували ово предање, одлука манастирске управе била је да у цркви изнад улазних врата поставе рогови бика који је открио икону.
Када смо паркирали наш истраживачки ђип испред храма, Иоана нас је водила, а ми смо је следили. Она, родом румунка, упознала нас је са краћом историјом манастира, али и са самим храмом. Како смо се приближавали храму, шетајући стазом наишли смо на велико камено срце које је било узидано у зид храма. Са једне стране је било узидано у храм, а са друге стране излазило је ван храма. Понекад је верницима који ставе ухо на камено срце, омогућено да чују његово куцање, као да је људско. Ушли смо у сам храм. Изнад главног улаза са унутрашње стране налази се и данас рогови од бика из предања о настанка манастира. Зашли смо и дубље у храм, све док нисмо погледом дотакнули чудотворну икону Пресвете Богородице која нам се није одмах комплетно открила. Наиме, икона је била полуосветљена, као и цела унутрашњост цркве. У касно поподне сунце обасјава само пола унутрашњости храма, тако је обасјало само пола чудотворне иконе. Било нас је шесторо. Заједно и појединачно смо се у себи, помолили испред иконе, свако је имао своје унутрашње потребе и лични молитвени порив. Молитва је потрајала довољно дуго да се посебно посветила својим мислима и свом уму. Мој ум је уз икону обишао пространства за која непостоје речи за опис. Уз икону поглед уперен на горе једва је одлазио до врха куполе и фреске Христа Пантократора. Мир и тишина уз фреске, иконе и мошти светитеља који су овде постављени да се целивају, били су обасјани полудневном светлошћу које надасве може сугерисати крај дана, или пак време када се смењују дани, када почиње нови дан. Сваки крај, уејдно је и нови почетак. Овде сам дошао без припрема, изненадно. Ненадајући се духовном учешћу у откривању многобројних човекових тајни које се у овом храму испреплићу са Божијим Знањем. Уз Богородичину чудотворну икону човеку је овде омогућено да на длану, на образу, испред очију, у рукама осети Божије Знање, многобројно Свето знање које је дубоко скривено у нама. Овде се под полудневним светллом лако може разагнати тачан тренутак када се прошли дан смењује са новим даном и то у тренутку када сам присуствовао и целивао Њен величанствен Свети образ на чудотворној икони.
Након изласка из великог храма, окренули смо се дворишту и олтару који се налази у дворишту. Олтар на неуобичајеном месту није представљао неки логички смисао, па нисам одмах ни сазнао његову намену. Тек касније дознао сам да олтар и велика празна поплочена површина изнад којих се налази мрежа на коју су окачени држачи микрофона представљају молитвено место за многобројни народ који се овде окупља за велике празнике. Тих дана верници, не могу да физички стану у цркву приликом Божанске Литургије, па се окупе испред олтара који се налази у дворишту и овде учествују у Светој Литургији.
Напустили смо храм, но нисам отишао без копије чудотворне Иконе Богородице која се својом топлином ни мало не разликује од Лепавинске иконице која ме несумњиво и довела на ово чудновато место. Место које припада управо нама, Хришћанима, народима који између себе не виде никакве међусобне границе.
Ненад Бадовинац
Јануар, 2014.