Црква Св. Апостола Петра и Павла, Топчидер – Београд
Било је то за време Петровдана, празника када се славе Свети Апостоли Петар и Павле. Требало је некако да долетим из једног у други део града, како бих стигао на време, пре почетка Свете Литургије, у стару београдску цркву на Топчидеру, задужбину кнеза Милоша Обреновића, посвећену Светим Апостолима Петру и Павлу. Уз мало ветра у леђа, не само да сам успео да стигнем на почетак Свете Литургије, него сам стигао на моје изненађење и пре Његове Светости Патријарха Српског Г. Иринеја. Као и остали верници, тако и ја, нисмо пуштали Патријарха да уђе у цркву, али видело се на њему да није ни хтео да уђе, све док свима није поделио свој свети благослов. Угрејано сунце жарило је све присутне испред цркве, не штедећи ни Његову Светост.
Света Литургија је почела тек када је Патријарх Иринеј поделио свима појединачно благослов. Својим тихим и умиљатим гласом молио је током Свете Литургије, молио неуморно. Молио без престанка за наше здравље, за веру, за веру без безверја, молио је за оне који су немоћни и оне који имају, као и за оне који немају. Изнад њега, са великог иконостаса, предочен својим ликом, сам Господ наш на облацима стоји и гледа, гледа у свој народ који му прилази пуна срца да му заблагодари за сва добра која нам неизмерно и непрестано пружа. Сву бригу свога народа Он преузима на себе. Обично данас само отимају од нас, једино Он нам непрестано и несебично све више даје. Гледа Господ на свој народ. Иконе све само што не запевају, велики празник осети се у ваздуху, тамјан мирише са свих страна, песме помичу кандила у ритму молитве. Све је у покрету и све слави Господа на Светој Петровданској Литургији.
Тога дана се завршио и вишенедељни пост који је трајао све до празника, будимо се и трептајући зачуђено гледамо свет око себе, богоугодни празници збиља могу да промене и природу око нас. Схвативши пред иконом Богородице Тројеручице Хиландарске да увек и за све требамо да благодаримо Господу. Сада само још да се предамо Оцу, Творцу, да нас поведе путевима које је наменио за нас. Господе молим Тебе, Бога мога, да примиш ништавност моју у своје наручје, давши ми сва добра, молим Те, да сада преузмеш бриге моје на Себе и да ме водиш путевима Твојих бескрајних лепота које си створио. Лепоте неоткривене и мени непознате, да их упознам и да их поделим са својим ближњим.
На крају Свете Литургије није се појавио крај, већ почетак, Света Причест, из Свете Чаше, уз помоћ Свете руке Патријархове пробудила ме из вишеседмичног сна. Но, као и увек отворивши очи, тешко је одмах докучити где се налазимо. Трајаће данима ово буђење.
Након Свете Причести, придружио сам се Литији која је кружила око храма. Литија по врелом сунцу, сви смо је радо дочекали и придружили јој се. Били смо пошкропљени неколицином капљица Свете воде. Пратећи Литију, испред мене на метар, старија жена потакне се о грудву земље и падне. Таман да ћу јој помоћи примакне се још неколико верника и подигну је, насмешила се она онако старачким осмехом и каже свима нама: -Ма није ми ништа, ситница. Онај пад и дочекивање на руке жене у подмаклим годинама оштетио би јој зглобове, а она устала и наставила даље без проблема. Неколико метара, опет старија жена, викне за мном и каже: –Сине, прими ме за руку и помози да пређем на другу страну. Помогнем јој да прекорачи цветњак ружа, јер није могла сама. Насмешена и она даље настави без проблема. А онда се изненада нађем и поред Господина Милана, старијег господина којег знам из манастира Ваведење. Каже, па како то да не осетим ову летњу врућину, ово сунце, уопште ми не смета, већ само велику благодат осетим. И он се насмеши, а ја помислим у себи, ово сунце не ради ништа друго већ само призива осмех на наша лица, не пржи, не пали, него благотворно делује на све који су се нашли у овој Светој Литији око храма Светих Апостола Петра и Павла.
Након завршене Литургије и Литије, Патријарх Иринеј је стао на улаз цркве и окренуо се народу да одржи богонадахнуту проповед. Била је гужва па се без разгласа слабије чуло, отишао сам до Иконе Светих Апостола Петра и Павла, коју су изнели испред цркве, целивао је и пошао према излазу. На излазу сам се окренуо према светињи, погледао Патријарха како беседи са окупљеним народом, па помислим у себи, Боже, које лепоте Ти створиш за наше очи, а какве си тек лепоте створио, које нити чујемо нити видимо, него само можемо делић тога да осетимо дубоко у себи. Ми захваљујући Теби цватемо величајући Твоје име и Дворац Славе Твоје, који се простире од овога до онога света.
Ненад Бадовинац
Петровдан, 2010.
Поделите са пријатељима...