Понекад живот стрмоглавом брзином јури према дну, према безнађу и у бездан. Тада човеку срце спорије куца, човек спорије дише. Човеков живот испуњен је тада страхом, самоћом, пустошем и тугом. Многи људи које сусрећем у лепавинској котлини испуњени су управо оваквим хладним осећајима. Да би се ослободили тог хладног бола, они се поклоне исцељујућој чудотворној икони Пресвете Богородице Лепавинске. Пред Њомо чудновато доживе охрабрење, пронађу нову наду и бивају излечени. Али… већ дуже време бива ми нејасно где одлази њихова сапрана духовна болест. Можда је то немогуће сазнати, можда сам си поставио нејасан циљ, али ипак, сигуран сам да желим истражити пространство у које одлази духовна пустош од које се исцели човечије срце приликом молитвеног уздаха пред чудотворном иконом Пресвете Богородице. Човек исцељен од туге и бола, осећаја самоће и пустоши, растерећен одлази својој кући. Но, шта се догодило са принцом таме, да ли је он нестао из овог света или је само променио место боравка?
За ово истраживање било је неопходно да посетим Манастир Лепавину. Остао сам тамо да преспавам једну ноћ. Свој програм активности нисам поистоветио са активностима монаха који тамо живе, јер они устају много рано, пре изласка сунца. Њихов дан почиње рано-јутарњом молитвом, ако уопште спавају ноћима. Отац Марко је те ноћи радио у кухињи припремајући велике количине пасуља за ручак којим ће бити понуђени сутрашњи лепавински поклоници. Отац Теофан, од јутра одлази на пашу са овцама. Брат Владимир, од јутра до вечери припрема црквена кандила за Свету Литургију и води бригу о лепавинској продавници која је непрестано пуна поклоника. Отац Гаврило и отац Василије припремају се за служење Свете Литургије. Сви су предати својим активностима, једино сам се ја понео у нека нереална размишљања. Потребно је да пронађем својим скромним сензорима ток којом људска бол и туга сапрана са људских душа у лепавинској котлини одлази у непозната духовна пространства . За своје истраживање тражио сам благослов пред Богородичином иконом. Испред иконе био је велики ред поклоника који су својим тужним очима, оптерећени многим животним искушењимаи натоварени животним бригама и проблемима, скупили последње атоме наде да би дошли овде, да би се поклонили чудотворној икони Богородице Лепавинске. После Свете Литургије, Молебана за здавље и благослова којег поклоници уз иконицу добију од оца Гаврила, људи напуне свој дух са утехом и снагом.
Духовна пустош из које настаје духовно слепило и болести људског срца данас је много честа појава, али је много јача утеха оца Гаврила којом он уме да утеши настрадале душе. Гледао сам тих дана хроме, болесне, уплакане, исцрпљене душе. Пратио сам њихове погледе, њихове тужне очи које се освежавају са сваким нашим осмехом којег им упутимо. Након исцељења, људи из лепавинске котлине одлазе са осмехом на лицу. Постепено је превладавао мир у лепавинској котлини. Пролећна бистрина ваздуха испунила је котлину. Међутим, била је то само привидна хармонија. Осетио сам моћну дозу напетости и узрујаности која се увукла у манастирске зидове. Пратио сам ту непознату напетост која је остала да влада у лепавинској котлини. Посматрао сам то зло, бол и тугу за коју сам се надао да ће ускоро напустили ово Свето место. Осим зидина, неко непознато духовно бледило појавило се на лицима монаха. Чини се да сада почиње њихова борба за духовну превласт над принцом таме. Сада они треба да се боре са тим болом. Њихови узбуркани полетни заноси, претворили су се у хроме покрете. Околна ливадска пролећно флора исцедила је своју жарко зелену боју. Свака травка у изобиљу зелене боје, постала је оптерећена жутом остарелом нијансом. Крошње дрвећа су се погнуле према земљи, а паун који обилази манастирско имање, није више имао снаге да рашири своје пребогато украсно перје. Гледао сам монахе који поклоњеном главом праве своје троме кораке, а овце које свакодневно духовно одмарају свог пастира, биле су нападнуте дозом узурпираности и непослушности. Цела котлина се подредила нежељеном ефекту управо оних брига и проблема које су сапрани са верника. У овом тренутку једино чудотворна икона Пресвете Богородице одржава у животу уморна лица монаха. Вера и нада су опет усмерена једино ка Њој. Једино Она може да поврати благодатну равнотежу у лепавинску котлину.
По повратку својим кућама, поклоници манастира Лепавине, препричавају својим ближњим утиске од посете светињи, препричавају лепоту и покушавају том приликом својим ближњима пренети осећаје радости због посете овог благодатног места. Њихова ожарена лица сијају, а здравље надахнуто Лепавином испуњава њихов обновљењи дух. За то време њихове бивше духовне болести ремете монашку равнотежу лепавинског живота. Примећивао сам обилну негативну количину туге и бола, и надао се тренутку у којем ће принц таме бити истеран у бездан таме. Цело време био сам у његовој близини, нисам га могао избећи, док не сазнам све детање боли који потиче од њега. Пратио сам ту бол, све док нисам свом својом снагом налетео на њу. Гледали смо се очима у очи, била је хладна, концентрисана снажна људска бол и туга тачно испред мене. Био је то један блиски сусрет лицем у лице. Приближио сам јој се на свега неколико центиметара. Била је концентрисана у једној тачки. Моћна, снажна, и хладна. Сва људска бол и патња данашњих исцељених верника стајала је на врху ножа, испред мене у једној тачки, која је била уперена у моја прса, али и надасве уплашена за себе. Стајао сам непомично и пратио ту хладну моћ којој се ближио крај постојања. Било ме је страх, али сам тај страх скривао. Гледали смо се очи у очи. Нисам могао да је надвалдам покретима па сам стајао мирно. Нисам ни размишљао да уђем с њом у борбу. Нисам успео да се сетим ни Бога, ни чудотворне Богородичине иконе, нити молитве оца Гаврила која би ме сигурно избавила у овом тренутку. Беспомоћан, био сам препуштен оштром ножу који је имао надмоћ надамном и који је могао у секунди да прободе моја прса и охлади моје срце својом болесном тугом и страхом који све живо претвара у пустош. Доживео сам са свега неколико центиметара духовну бол верника, с којим се свакодневно боре монаси манастира Лепавина. Верници одлазећи својим кућама, препричавају ближњима топао сусрет са Лепавином и монасима, док се исти ти монаси, неприметно за наше очи, боре са последицама наших греха које им остављамо у котлини. Бол и патња су на крају нестали, заједно са својим принцом таме. Нажалост само привремено.
Ненад Бадовинац.
Април, 2014.