На путу из Златиборског краја Западне Србије за Београд, одазвао сам се позиву на кафу, на средишњем градском тргу у Ужицу. У разговору уз кафу причао сам о својим претходним посетама Светим местима и могућу посету манастиру Светог Сретења који се налази недалеко од врха планине Овчар. Осећао сам се као да ми недостаје још мало планинског и духовног окружења и убрзо сам кренуо на пут према још једној великој светињи. Тренутак заласка Сунца био је далеко, тако да сам веровао да ћу стићи у посету овој светињи и пре мрака кренути за Београд. Приближавао сам се планини Овчар и самом манастиру. Пут ме водио према врху планине Овчар који се налази на 925 метара надморске висине. Питао сам човека на којег сам тамо наишао: “да ли је могуће доћи са колима до самог врха?”, али исто тако питао сам га: “како доћи до манастира Светог Сретења?”. Рекао ми је да је њему пешице потребно пола сата до самог врха до којег долази стрми пут пун одрона и великог камења, али да се са колима до врха не може.
Човек којег сам срео овде на обронцима планине Овчар није био сам, он са својих 50 оваца враћали су се са испаше. Он врло добро познаје планину, али и своје овце, које је замолио да се макну са пута како бих могао да прођем. У једном тренутку свих 50 оваца су окружили моја кола и тада сам се осећао некако беспомоћан. Чекао сам да прођу, али истовремено сам им се дивио, јер су доиста ретка појава у мом животу који је испуњеном урбаним дешавањима. Захвалио сам им се, тек када су ми ослободили пут, а њиховом власнику и чувару, упутио сам захвалност за информацију потребну за проналазак манастира Светог Сретења. Када сам убрзо стигао у манастир, паркирао сам кола на паркиралишту и ушао у двориште манастира. Било је време Вечерњег богослужења. Ушао сам у цркву и присустоваво сам последњим тренуцима заједничке молитве. У храму је тада било много монахиња. Све су оне певале и благодариле Богу. Стао сам са стране да не ометам. Једна од старијих монахиња привукла ми је пажњу кретајући се споро и задржавајући се дуго пред иконама. Био сам сконцентрисан на прелепе фреске и молитвени глас монахиња. Монахиње су се кретале по храму прилазећи иконама које су целивале. Под пригушеним светлом лампе, у певници је остала једна или две монахиње које су прочитале последње молитве из Богослужбених књига. Богослужење је завршило, а ја сам након целивања икона изашао у припрату да купим и принесем свећу за недавно упокојеног, мог духовног оца, Архимандрита Гаврила (Лепавинског). Изашао сам из цркве и тамо ме дочекала игуманија мати Аквилина. Мати ме питала одакле долазим, и након краћег разговора, позвала ме да седнем у летњу гостопримницу да се послужим кафом и слатким.
Пре послужења обишао сам око храма. Разгледао сам светињу која датира из XVI. века. Примећивао сам старе зграде које су много пута биле рушене, али и много пута обновљене. Потврдио бих да овај манастир има најлепше природно окружење које сам видео у Овчарско-кабларској клисури. Свети Владика Николај је овај крај због мноштва манастира назвао Српска Света Гора, али овде испод манастира Светог Сретења који се налази на највећој надморској висини од свих осталим манастира овог краја, осим манастира и места мученичких збегова, налази се костурнице и гробови. Свети Владика Николај каже да је кроз векове овај крај српском народу био извор снаге и здравља, извор обновљења, моралне и духовне моћи извор хришћанске и националне свести. Од 1947. Свето Сретење је постало женски манастир и од тада уз прву игуманију, мати Минодору сакупља се и остало сестринство које својим трудом и залагањем обнавља овај манастир. Данас уз игуманију манастира, мати Аквилину, у манастирском сестринству живи око седамнаест сестара.
Када сам сео за послужење, убрзо ми се придружила игуманија, мати Аквилина. Седели смо и послужили се кафом и колачима. Поред нас прошла је стара монахиња која је још у храму привукла моју пажњу. Она не може да хода сама, тако да јој увек нека од млађих сестара помаже. Мати игуманији сам причао о свом духовном оцу, Архимандриту Гаврилу (Лепавинском). Ово је први пут да по упокојењу мог духовног оца, посетим неку светињу. До сада сам оцу Гаврилу причао о својим путешествијама и он би благословио моју намеру. Са њим сам касније делио искуства која сам доживео на путовањима. Сада када Оца више нема међу нама, могу само да пишем о својим путописним искуствима и тако вршим послушање које ми је он оставио.
Са мати игуманијом причао сам о нашим духовницима. Мати је рекла да се сећа оца Гаврила када се вратио са Свете Горе у Србију. Отац је тада дошао да посети њихов манастир. Присетила се и његове вунене светогорске торбе. Њу је отац често носио на своја путовања, та торба је била његова успомена на живот на Светој Гори. Сећам се и ја очеве светогорске торбе за коју је отац Гаврило често причао, да је то све што он има. Доиста је било тако, њега никада нису занимале материјалне ствари, није их скупљао, тако да о њима није морао да брине. Ипак, светогорску торбу је увек наглашавао. Све његово што је имао у овоземаљском животу, било је манастирско, Црквено, Божије. Касније је у тој торби Отац носио савремени мисионарски алат – лаптоп којим је убрзо, користећи га, својим мисионарењем присуствовао дуж целе планете. Интересантно је било што је вунена очева светогорска торба била таман толико велика да је у њу стао лаптоп. Мати игуманија и ја смо седели за столом, пили смо кафу и причали о нашим православним духовницима који су своје овоземаљске животе подарили Богу, Цркви и народу. На крају разговора мати и ја смо закључили да наши православни духовници, молећи се за народ током свог живота, сигурно не престају да се моле за нас и након одласка из овоземаљског живота.
Мати ме је понудила колачима, који су били у повећој посуди. Нисам их могао одбити. Узео сам само један колач за благослов. Било је тешко одабрати најлепши у тој гомили посластица. У том тренутку поред нас је поново прошла она старија монахиња, која је привукла још у храму моју пажњу. Мати каже да је она најстарија манастирска сестра. Она ретко кад излази у двориште храма, не излази свакодневно из своје монашке келије. Упутила се са монахињом према манастирском гробљу. Игуманија каже да она с обзиром на своју слабу покретљивост из келије излази сваки трећи дан и када изађе, она оде до храма на богослужење и тада целива свете иконе. Увек се после храма упути на манастирско гробље. Поред сваког гроба она се прекрсти и помоли. Обишла је гробове сестара са којима је деценијама живела у овом манастиру. Верујем да је живот старе монахиње некада био препун доживаљаја радосних и тужних које је делила са својим сестрама чије гробове данас обилази. Њен молитвени живот био је богат сусретима и са Богом на богослужењима, и са људима у свакодневном животу. Не могу замислити колико јој је Господ подарио животних тренутака због којих јој је живот испуњен гомилом вредног искуства. Рекао бих да је она ризница животног нематеријалног блага, оног којег је и мој блаженопочивши духовни отац много ценио. Данас је њен живот потпуно другачији и своди се на боравак у монашкој келији из које ретко излази, а и када изађе тада оде до храма да се помоли Господу и оде до монашког гробља да се помоли Богу за своје упокојене. У тренутку када је прошла поред мене, пратио сам њен спори ход. Корак по корак, без журбе, напетости или стреса. Верујем да свака њена реч носи безбројно сећања и искуства проживљеног живота. Али она не мора ништа да каже, њено присуство у мојој близини, као да је причало са мном. Као да ми је преносило поруку, мени и целом свету: “полакше децо, спорије и мудрије живите”. Немате много времена. Верујем да она најбоље разуме брзу пролазност времена у кратким људским животима.
Мати игуманија ме замолила да узмем још један колач, јер како каже, предамном је далек пут до Београда. Прво треба да се вратим на планински пут и онда да се спустим са планине Овчар. Тада да наставим према Београду. Мати игуманија ми је спаковала све преостале колаче из чиније и рекла ми да је то за пут, јер путујем далеко. Отпратила ме до манастирске капије и одвела ме до њиховог видиковца, одакле се види врх планине Каблар која се налази са друге стране клисуре. Показала ми је у даљини на суседној планини испосницу Светога Саве. До сада сам Овчарско-кабларски пејзаж доживљавао возећи се клисуром између ове две планине, а сада сам имао прилику да овај крај посматрам са врха. Можда са оног врха на који се свако од нас током живота пење. Врх животног искуства.
Ненад Бадовинац,
Мај, 2017.