Пре неки дан сам радио у Јагодини. То је осредње велик градић у Средишњој Србији. По завршетку посла у разговору о мојој књизи, власник фирме ме питао: да ли сам посетио Манастир Каленић који се налази о околини града? Не, нисам био тамо, одговорио сам му. Сада је прилика да одем и посетим Каленић. У Манастир Каленић сам стигао нешто пре 16 сати, након један сат вожње. Ушао сам у двориште храма. Направио сам неколико фотографија једног од најлепших храмова моравског стила. Тачан период градње манастира није познат, али се зна да је манастир врло кратко био ван домашаја турских освајача. Стога његову градњу одређују у почетак 15.века. Пронашао сам податак да је већ тридесетих година 15.века манастир био на удару турских освајача, и већ тада је вероватно био напуштен све до новијих времена. У прошлом веку, 1928.-1930. манастир је коначно реконструисан и обновљен. Загледао сам се у највише зоне фасаде овог храма. Изнад улазних западних врата, постављен је велики мозаик са представом Богородице са малим Христом. Храм обилује густо испреплетеним зидним тракама које носе своју изворну боју. Уз све остварене геометријске мотиве храм је обогаћен јаким призорима који представљају Богородицу са малим Христом и Херувимима, затим Самсонову борбу у којој побеђује лава, затим, Давида у борби са лавом и медведом. Све је то одраз најзначајнијих религиозних поука и учења о цкрви која су обележила духовни живот хришћанског света старог, средњег века. Овде је у дворишту храма, као у обећаној земљи, где тече мед и млеко, као да најчишћи ваздух баш овде струји. Овде за разлику од Београда, као да је дан дужи, као да има више сунца. Овде уз приток реке у као да се злато и сребро натићу ко ће први да буде прилог манастирски. Овде је главна врлина рајски мир пун благостања. Проматрајући храм извана, схватио сам да је направљен у два дела: горњи и доњи, баш као и живот што се дели на овоземаљски, пун искушења, онај део, који је исклесан представама и разним мотивима, и онај небески део храма који је у горњем делу, исклесан шаховским пољима, мотивима познатим из најстаријих библијских прича, из времена Ваведења Богородице, празнику којему је овај храм посвећен. Гледао сам духовни бедем Србије, са једним овоземаљским и другом, небеским рајем. Међутим рај се неможе доживети без људи, а овде нема никог живог да ми отвори врата храма. Обишао сам неколико пута двориште храма као и околне путеве. Вратио сам се до аута, но пре него сам хтео да одем, још неколико пута ћу да позвоним на главна врата, али и да покуцам на остала врата које сам видео на дворишним зградама. Ако ћу бити довољно досадан, можда ми неко отвори врата. После сам продужио и према стајским просторијама које су се налазиле подаље у дворишту, када сам тамо отворио врата и ушао унутра, велика гуска је почела да гуче према мени. Брзо сам изишао ван. Вратио сам се пред улаз у дворишни конак, сео на клупу и чекао.
Од силног прераног узбуђења, и насумичног пешачења око храма довољно сам се уморио, а оближња тишина само ми је помогла да приспем. Но, тек што сам затворио очи, неко је почео да тапка по ходнику конака, са оне стране улазних врата. Нисам имао снаге да устајем, већ сам наставио даље да одмарам. Неко ће сигурно доћи. Ускоро, након укупно нешто више од један сат чекања, отворила су се врата конака и изашла је стара монахиња. Питао сам: да ли је могуће да ми отворе цркву, рекла је да јесте, али да причекам. Чекао сам и даље. Након пола минуте изашла је једна млађа монахиња, мати Јелисавета. Приметио сам да је њена монашка мантија била уфлекана у разне боје, па сам је питао да ли је устала са иконописачког стола? Много се насмејала својим радосним осмехом. Видела је по мени да сам одушевљен што ће неко да ми отвори цркву. Мати Јелисавета се извињавала што сам дуго чекао, али рекао сам јој да ми то није било тешко.
Након што сам обишао Србију и тако путујући записивао, издао сам књигу о Сусретима са Светим местима, која су за мене били чудесна путовања вођена иконом Пресвете Богородице Лепавинске. Завршио сам књигу, сматрајући да је заршено чудесно присуству Лепавинске иконе на одредиштима мојих путовања, али Икона многопоштоване Лепавинске Богородице је и даље уз мене, тако и данас, као и оног првог дана поново ме покренула на путописна истраживања и нова поклоничка путовања. Након што ми је мати отворила врата цркве, на мене је деловало посебно изненађење које нисам могао да наслутим. Угледао сам Лепавинску велику икону. Мој дојам унутрашњости храма, прво је Она украсила, Она Својим присуством у цркви којој сам се извана скоро сат времена дивио. Изнутра ју је улепшала Њена икона, Лепавинске Богородица која ме дочекује на мојим путовањеима када путујем у сусрет Светим местима.
Храм са фрескама као да није такнут све од почетка 15.века. Овом призору богате Србије долазе да се диве многи народи из Америке, Азије, Аустралије. Мати Јелисавета ми је причала о томе како они стоје по два сата и гледају призоре фресака, које су из времена деспота Стефана Лазаревића. У храму је било јако хладно, стајао сам и гледао, додиривао зидове и клањао се иконама, вредним контактима моје душе. Грејана је била моја душа када сам клекнуо пред икону Тројеручицу, пред Икону Млекопитатељицу. Иконе су биле истоветне њеним оригиналима које се налазе на Светој Гори. Једна у манастиру Хиландар, а друга у градићу Кареја на Светој Гори. Обе иконе је Свети Сава Српски донео из манастира Светог Саве Освећеног из Јудејске пустиње. Вековима овде ништа није мењано. Мати Јелисавета ми је испричала кратку историју. Док је она причала, ја сам погледом пратио унутрашњост храма, које је лагано светло великог полијелеја окруживало. Моја душа се хранила призорима, најлепшим призорима света. Опет сам открио своју ништавност, која је толико потребна мојој души, која никако да схвати моћ вере у Бога. Мати сам рекао да долазим из Бјеловара из близине манастира Лепавина. Она се изненадила, баш као и ја када сам видео Лепавинску икону, највећу у припрати храма. Причали смо о манастиру Ваведење на Сењаку у Београду, где сада идем често на Литургију. Мати се надовезала да је и она пре него се замонашила тамо одлазила на Свете Литургије, причао сам јој о заједничким пријатељима који тамо долазе. Поздравила је неке људе, а ја сам јој причао о својој књизи у којој сам писао о празнику Ваведење у манастиру Лепавина и у манастиру Ваведење на Сењаку у Београду. Заједно смо се одушевили спознаји да је и манастир Каленић, испред којег стојимо такође посвећен Ваведењу Пресвете Богородице. Њен уметнички и духовни рад, мати поклања иконама, радећи и стварајући предивна дела духовности у облику икона светитеља. Њене иконе пуне су светлости и светости.
Када је мати укључила рефлекторе да обасјају храм, на храму су се приказале све оне боје које и мати користи када црта иконе светитеља. Радост божанске благодати одише на њеном лицу, а радост њеног живота којег је овенчала са Христом допушта јој да живи слободно без потребе за светом, без потребе да излази из овог вековног манастира. Мати ми је донела шибице за свеће које сам кренуо да принесем. Тада смо се растали, из даљине ме питала за име: рекао сам јој да се зовем Ненад. Рекла је да ће да ме помиње у молитвама, на шта сам јој се из даљине поклоном захвалио. Мати се повукла у конак. Отишла је да настави даље да живи у својој радости и да иконопише живе светитеље на иконе, а ја сам удаљавао свој ум ка Пресветој Богородици у чију част сам принео свећу и замолио Је да и даље буде уз мене и моје ближње. Рефлектори су иза мене обасјавали величанствен храм који се могао видети са околних брда. Била је то једина обасјана грађевина на неколик километара. Тек што сам принео свеће, чуо сам како ми неко прилази с леђа. Помислио сам да је неко други, јер са Мати Јелисаветом сам се поздравио. Но, зачуо сам њен глас: Ненаде, изволи иконице, донела сам ти на дар у знак сећања. Захвалио сам јој се на иконицама и њеној бризи и вољи да се понекад помоли Богу за мене. Иконице које сам добио биле су са ликом Богородице из Почајевске лавре у Украјини. Тај трен подсетио ме на тренутак пре неколико година у Украјинској Светој Почајевској лаври, доиста радостан тренутак, о ипак суздржавао сам сузу радосницу која је тада испунила моју душу. После приноса свеће уз светло рефлектора напустио сам манастир Каленић, богату ризницу из старих векова. Сео сам у ауто и кренуо на дуг пут према Београду. Уз путовање, размишљао сам о богатствима који се налазе у кругу духовних манастирских средишта наше земље: на Светим местима које је важно повремено посетити, доживети и обогатити се радошћу коју душа тамо може да доживи. Приликом повратка, исто као и у доласку, доживео сам српско село, умирајуће. Уништено село, али не од ратова. Околна манастирска села су исељена, празна. Понека кућа је и даље жива уз понеку упаљену сијалицуу, изван Каленића као да нема живота. Срео сам понеку баку и деду, али младих нема. До тих стараца је немогуће доћи, као да живе у другој држави, некој обамрлој. Земља је напуштена, младих нема да је обрађују, а стари се више немогу бавити пољопривредом. Уништење српског села дошло је у последњу фазу. Овде у Средишњој Србији, остало је само јад и беда. Приметно је да народ не иде у цркву и небрине о свом духовном животу, приметно је да је народ потамено од недостатка духовног живота и да због тога полако, али сигурно нестаје. Народ се данас бави искључиво политичким изборима, раде нове планове за обнову земље. Села су остала празна, исцрпљена, земља је остала необрађена, а човек је потпуно заборавио на Бога. Заборавио је на пре свега на своју душу. Без Бога му ни једнс политичка странка неможе помоћи, а исцрпљено српско село више нити један политичар неможе својим политичким опцијама и плановима да оживи и покрене. Опет се човек бави небитним питањима: хоће ли Србија ући или неће у Еуропску унију. Ако се не вратимо извору живота, ако се незагледамо дубоко у своје душе, нећемо доживети благостањр. Увек ћемо кривити неког другога за недостатак благостања. Толико мало нам је потребно, довољно је само да погледамо кроз прозор и видели би благостање које руком можемо дохватити. То благостање налази се одмах поред нас. Нисмо га створили већ наследили од предака из далеких прошлих векова. То духовно благостање чека тренутак да се из духовних ризница попут манастира Каленић прелије на сиромашан народ. Потребно је само да народ уђе у светиње и да клекне уз Свете иконе са бар малом дозом исповести и покајања.
Ненад Бадовинац
Фебруар, 2014.