Манастир Љубостиња
Инспирација за писање тог сунчаног дана била ми је плава боја неба изнад манастира Љубостиња. Отворено небеско плаветнило стапало се са земаљским зеленилом у дворишту храма. Када смо стигли тамо народ је већ био у цркви на Светој Литургији, а нас је дочекао потпуни мир и тишина. У цркви за певницом се могао чути глас монахиња манастира Љубостиња којег је слушао мали број верника погнутим главама према земљи.
Манастир Љубостиња је задужбина Свете царице Милице. То је женски манастир којег је царица изградила и наменила многим удовицама косовског боја које су се овде својевремено замонашиле. Љубостиња приказује моравски стил градитељства, а градио ју је Раде Неимар, познати архитекта оног времена. Средњи век као и многи други векови су прошли у међувремену, тако да није чудо што се данас грађевина, али и фреске налазе у веома лошем стању.
Уместо избледелих фрески, иконе овде снажно владају. Међу мноштвом икона, некако чудесно појавила се Она, увек јединствена, лепа, скромна, особита и посебна. Усправна и златном круном крунисана Икона Пресвете Богородице Лепавинске. Велика копија Њене иконе наслоњена је на камени кивот у којем се налазе мошти царице Милице, кнегиње цара Лазара и мајке деспота Стефана Лазаревића.
Унутар цркве је забрањено сликање, али није забрањено фотографисати природну лепоту околног разнобојног цвећа, које су се на фотографијама приљубиле уз храм. Уметност стваралаштва се претопило на фотографије које сам направио. Стигао сам тог дана и да фотографишем и да погледам двориште храма, да посетим извор. Касније сам се придружио осталим верницима у трпезарији. Седео сам испод велике фотографије Свете Горе Атонске, која је покривала велик део зида на тераси. Вратио сам се касније царичином кивоту. Угодно је поред њеног кивота. Она је царица мојих предака. Њеним молитвама имам прилику да упознајем њену средњовековну Србију. Она ме води и слади лепотама српског Православља. Овде где је њен кивот, ту је и моја лепавинска икона. Ту је срцу угодно и удобно, овде срце одмара и мирује, а душа се окрепљује и смирује.
Срце уобличено у дрвету испред Манастира Љубостиња
Могао би стајати сатима поред кивота царице Милице и заспати на клупици. Међутим, стварност је брзо преокупирала мој ум. Било је потребно вратити се назад до Трстеника. Убрзо као решење, за превоз нам се понудио Мирослав који треба да вози старијег господина Милашина. Чекали смо га да заврши своје обавезе, а ја сам у међувремену опет фотографисао, обилазио и разгледавао. Опет улазим у цркву у којој се тада одвијала Света Тајна Крштења, крстио се мали Лука. Слушајући и гледајући чинн крштења, поново сам пред кивотом царичиним, поново да целивам њен кивот и велику икону Лепавинску.
Овај пут сам сео поред кивота у друштву моје сузе радоснице, овај пут без снаге и концентрације на молитву. Моја душа у радости размишља и моли се језиком којег не разумем. У том тренутку, као да потреба за покајањем излазе из мене. Душа као да се оснажује. Непрестано она благодари Богу за све пријашње и све будуће. Када смо требали да кренемо замолио сам Мирослава да ме одведе до игуманије Христине, којој желим да пренесем поздраве оца Гаврила. Он је отишао по њу, а ја сам за то време остао у ходнику и чекао их. Постајем свестан две велике фотографије Свете Горе, гледам их и дивим се, стојим испред њих, на којима је врх Атоса приказан скоро у правој величини. Гледао сам слике са великим одушевљењем остајући без даха. Тих дана сам из необјашњивих разлога пропустио путовање на Свету Гору. Ко зна по који пут нисам успео да одем у посету Светој Гори. Гледајући фотографије доживео сам лепоту Атоса, уз лагани поветарац који се изненада појавио.
Овај текст сам писао наредног дана, преносим своје путешествије на папир. Ето у једном тренутку и овде се појавио лагани поветарац који ми је отео папир из руке и бацио га низ јужну страну балкона. Силазим по њега па настављам да пишем. Где сам стао? Код господина Милашина. Док смо се возили према Трстенику с нама у ауту био је господин Милашин из Трстеника, поклонио сам му иконицу Богородице Лепавинске, коју је одмах ставио у дебелу стару књигу. Књигу је читао и тако се духовно хранио светим текстовима. Надовезао се тада причом у којој је споменуо да добро познаје оца Гаврила из времена његове посете Хиландару, да га се добро сећа као монаха са Свете Горе, видио га је задњи пут 1977. у Хиландару. Доживљавајући призоре Свете Горе и слушајући светогорска искуства, схватам да није никакво чудо што ово свето место чувају и штите две познате чудотворне Богородичине иконе: икона Тројеручица из манаситра Хиландар и Лепавинска икона из далеког манастира Лепавина којем ускоро планирам да се вратим.
Ненад Бадовинац,
Јул, 2010.