Планирао сам да ових дана одем до цркве Светог Лазара Четверодневног, која се налази у селу Велика Писаница, смештеном на обронцима планине Билогоре. Много мојих предака и родбине је духовно везано за ту цркву, па сам имао додатни мотив да је посетим. Пут до села сам знао, али то није било довољно, јер је црквено двориште закључано и нисам знао како бих ушао унутра да разгледам вековима стару грађевину. За савет сам се обратио оцу Гаврилу, а он ми је сугерисао: „Причекај, сутра имаш прилику да посетиш манастир Марчу, јер ће сутра Митрополит Јован служити Свету Литургију у том манастиру. Литургија се тамо служи само једном годишње, ето ти прилике да посетиш то место”.
У Лепавини ми је тога дана отац Гаврило причао о молитви. Причао је о свом искуству умне молитве које је стекао на Светој Гори. Док је говорио, по његовом гласу се могло приметити да он истински воли молитву. Сазнао сам како је живео са молитвом на Светој Гори. Често је посећивао монахе отшелнике на Каруљи и разговарао са њима о духовности и упражњавању умне молитве. Молитва је чак утицала и на промену његовог спољашњег лика. Када се после двадесетодневног боравка у манастиру Филотеју, који је у то време био чувен по високом духовном животу манастирске братије, вратио у Хиландар, било је оних који су приметили и коментарисали промену у његовој унутрашњој, као и спољашњој личности. Цело поподне ми је отац Гаврило причао о умној молитви, која се задобија подвижничким начином живота.
Касније поподне, с обзиром да нисам имао пуно слободног времена, хтео сам да се поздравим са оцем Гаврилом како бих стигао да завршим обавезе тога дана. Требало је и да направим план за путописно путовање у манастир Марчу, као и да сазнам начин како доћи до унутрашњости цркве Светог праведног Лазара у Великој Писаници. Међутим, отац Гаврило није реаговао на моје обавезе које сам имао тога дана, а ја сам желео да се његова и моја воља сусретну, па сам га послушао и остао у манастиру Лепавини још неко време. И што сам ја био напетији због својих обавеза и планова, отац је био опуштенији, па је видевши да ми се жури додао: „Хоћеш ли да ми помогнеш да сложим опране кухињске крпе, да не морам сам?“ Без обзира на обавезе, нисам се двоумио, него сам потиснуо своје жеље. Одговорио сам: “Да, наравно”. Како да не помогнем оцу, то су ионако једноставне физичке активности? Но касније се испоставило да су потенцирале готово невиђен духовни напор. Ко би рекао да духовни напор може да кулминише приликом слагања обичних кухињских крпа! Када смо завршили са слагањем крпа, помислим, хвала, оче, за целодневно дружење, али морам да кренем. Још ми није јасно како ћу сутра до манастира Марча, а не знам ни како кренути на путовање према цркви Светог праведног Лазара. Све обавезе су ми се некако пореметиле.
Уз то ће отац Гаврило: “Причекај, хоћеш ли да ми помогнеш да залијем цвеће?” Невероватно, помислим, зашто не бих помогао оцу, али шта је са свим пословима које сам планирао, шта је са сутрашњим планом за путовање? Зашто отац не размишља о томе? Како је кренуло, ништа нећу стићи да одрадим, јер отац не разуме да губим драгоцено време. Међутим, одлучио сам да тренутно заборавим на све и да помогнем у залевању цвећа. Узео сам посуду за воду и кренуо према извору.
Након сваке заливене руже морао сам да идем до извора да бих канту напунио водом. Након трећег одласка до извора, на степеницама ме дочекало изненађење које је подигло мој умртвљени и истрошени дух и освежило моје расположење. Испред мене су се створила предивна бића – манастирски пауни у свој својој раскоши тапкали су испред мене. Улепшавали ми стазу до извора и претварали је у морско плаветнило којем је додатну чар пружао звук воде са извора. У том тренутку сва околна природа је добила једну димензију више. Прекрасне пауне сам називао лепотицама, јер доиста су то и били, приказавши ми сву своју лепоту коју поседују. Очарали су ме својом лепотом појавивши се тачно испред мене. Њихова лепота ми је помогла да вратим смиреност и расположење. Без проблема сам залио остале руже и једва чекао да поново сиђем до извора како бих поново био у присуству њихове лепоте. На неки начин сам захваљивао оцу Гаврилу што сам остао још неко време и тако успео да доживим њихову величанствену лепоту. Опустио сам своје мисли и препустио се доживљају тренутка.
Касније се надовезао отац Гаврило: “Сутра си, значи, у манастиру Марчи, служи Митрополит, па најбоље да идеш тамо. Ето, када се све ради по благослову, онда је све и благословено.” Одлично, коцкице за сутра се полако слажу. Ново путовање и нова духовна раскош су поново преда мном. Тек у тренутку када сам растеретио свој ум, све се посложило на своје место.
Био сам спреман за сутрашње путовање у Марчу, где је некада био веома значајан и велик манастир. Сутрадан, у рано јутро, скицирао сам мапу и размишљао о рути по локалним путевима које воде до манастира. Мапа је била нејасна, јер манастир Марча нигде није уцртан. Доступни документи су ми причали о дугачкој и бурној историји манастира. Поуздао сам се у савет оца Љубише, који ми је објаснио како да дођем до Марче. Мање од један сат вожње од Бјеловара, и нашао сам се пред недоумицом. Морао сам једног пролазника упитати за савет. Послушао сам га и убрзо се нашао у селу Стара Марча, поред католичке цркве. Схвативши грешку у скретању, вратио сам се назад и наставио док нисам дошао до православне капелице. Уместо манастира, који је некада био саграђен на хектарима ове земље, сада стоји мала капела. А недалеко од ње, на само сто метара, сазидана је још једна капелица, гркокатоличка. Од великог православног манастира, који је у историјским причама пленио моју машту, нашао сам само две сиромашне капелице, једна православна, а друга гркокатоличка. Где је нестао манастир?
Манастир Марча потиче из 15. века. До данас није сачуван, али на његовим остацима је 1925. године саграђена капела. У другој половини 15. века, митрополит Гаврило Аврамовић бежећи од Турака дошао је на ово подручје из манастира Рмња, са својих 70 монаха, и овде су 1609. основали манастир који је постао духовни центар Срба велике марчанске епархије. У другој половини 16. века почела су све више да јачају српска насеља у северој Хрватској. Долазили су са народом и православни свештеници и калуђери, који су водили бригу о црквеном животу. Међутим, Римокатоличка црква је од самог оснивања манастира Марча настојала да православни народ и манастир преведе у римокатоличку веру. За тај посао био им је потребан неко од угледних Срба. Утицали су на архимандрита Симеона да своје сународњаке око Марче обрати у римокатоличку веру. На архимандриту Симеону је био велики притисак, тако да је морао наћи компромисно решење. Године 1611. је отишао у Рим, где му је 15. новембра папа издао именовање за епископа српског народа у Угарској, Славонији и Хрватској. Од тада настају унијатске и православне несугласице које су у наредном периоду обележили историју манастира Марче. Све док у ноћи 17/18. јуна 1739. године, након великог незадовољства и огорчења Срба под водством Томашевића, они сами нису запалили свој велики и богати манастир Марчу. Од тада па до 1925. посед на којем се простирао манастир остао је празан. Те године је саграђена мала капела коју сам данас угледао, али она није сама, недалеко од ње налази се и унијатска капелица, која уз ону православну обележава дугачку и бурну историју православног манастира Марча.
Паркирао сам ауто недалеко од капелице. Неколико верника стајало је испод сенице, која их је штитила од јаког сунца. Свету Литургију су служили Високопреосвећени Митрополит Јован и отац Љубиша. Недалеко од мене стајала су и два дечачића који су трчкарали испред капелице и касније се придружили Митрополиту током резања славског колача, прислуженог св. Архангелу Гаврилу. Бар њима, из њихове дечје перспективе, ова капелица изгледа велика, као у доба великог, незаборавног и у сећањима увек живог манастира Марче. Два малишана, два рођена брата, стрпљиво су чекали крај Свете Литургије и онда брзо дотрчали до свог Митрополита, јер су желели да из његове руке добију део славског колача принесеног у част Сабора Архангела Гаврила, којему је био посвећен манастир Марча, баш као и данашња капелица. Био сам позван на славски ручак заједно са свим верницима који су присуствовали Светој Литургији. Поред мене је сео Славомир, који живи у парохијском дому цркве Светог Лазара у Великој Писаници. Тако сам добио невероватну прилику да се са њим договорим о скорој посети цркви која за мене и моје претке има важно историјско значење. Уз разговор и историјске чињенице о манастиру Марчи, које смо чули од Митрополита Јована, разишли смо се са надом да ће се у нама сачувати сећање на величанственост и богатство великог манастира Марче.
Ненад Бадовинац
28. 7. 2013.