Са лева: Добрица, Мира и Ненад
Цела Србија богата је духовним богатствима, цео Балкан једно је велико свето место. На дан великог празника, дошли смо на Свету Литургију у храм Светог Димитрија да прославимо овог великог светитеља. Многи људи кажу да не треба радити на овај свети и велики дан. Ми смо ових дана нешто сређивали по стану, али смо одлучили да нећемо данас ништа да радимо. Одлучили смо да ћемо дан посветити светитељу. После Свете Литургије, позвани смо од једног мог доброг брата у Христу да присуствујемо свечанном послужењу које је припремљено у парохијском дому овог великог храма. Обрадовали смо се позиву и послужили се свечаним ручком. Овде смо упознали чланове хора који певају при цркви Светог Димитрија и касније присустовали њиховом певању. Између осталих присутних, упознали смо и госпођу Мирјану која овде послужује. Након што нас је послужила кафом и само што смо хтели да одемо, у том тренутку дошла је госпођа Добрица и донела топле домаће колаче са којима нас је и она послужила. Када смо хтели да јој се захвалимо она је некако спонтано испричала причу због које не треба њој да се захваљујемо, јер, како је рекла, њена дужност је да на данашњи дан припреми колаче и послужи драге људе при храму Светог Димитрија на Новом Београду.
Храм Светог Димитрија на Новом Београду
Разлог због којег је Добрица тако брижна у даривању на дан Светог Димитирја сазнали смо у њеној причи. Добрица нам је испричала: Било је то пре 17 година, када је на данашњи дан, не знајући да се тада прославља Свети Димитрије радила послове око куће. Радила је на висини од пет метара када се изненадно оклизнула и пала са тако велике висине. Тада се повредила и готово 100 дана није могла да стане на ноге. Била је под лечничким надзором и опоравак је био дуг, али успешан. Након опоравка, одлучила је да на годишњицу своје трагедије оде у храм и да се захвали Богу што је остала жива. Посетила је храм на Новом Београду, био је то храм Светог Димитрија који је тада био у изградњи. На њено чуђење тада је схватила да се управо на дан њеног несрећног случаја, прославља Свети Димитрије. Истог трена се расплакала и покајала што је на дан празника радила, занемаривши тада светитеља. Тако уплаканој пришла јој је Мира која је тада помагала у храму и видевши је да плаче, питала је зашто плаче. Када јој је Добрица испричала причу и Мира се расплакала и заједно су кренуле у парохијски дом. Чим су изашле из цркве, једна жена их је питала: “јесте ли вас две сестре, јако личите једна на другу?”. И заиста, када сам их и ја данас упознао питао сам их: “јесу ли рођене сестре?”. Толико су сличне једна другој.
Госпођа Добрица се заветовала да ће сваке године даривати Храм Светог Димитрија и то она ради већ 17 година, а ове године и ја сам имао ту част да се послужим њеним даровима, топлим домаћим колачима. Добрица се покајала и сигурна је да више никада неће да ради на велике хришћанске празнике, а Свети Димитрије јој је послао велику утеху у добродушности госпође Мире. Њих две су од првог сусрета у храму Светог Димитрија постале блиске као рођене сестре. Као награда за покајање, од Бога долази утеха, некада је та утеха материјалне природе, а некада, као у случају госпође Добрице, утеха је сестра Мира са којом дели најлепша животна искуства и дар са Неба.
Ненад Бадовинац,
Новембар, 2020.