Дрвени кључ у Светом Олтару Манастира Лепавине
Како бих присуствовао овогодишњем обележавању парастоса Архимандриту Гаврилу (Вучковићу), у манастир Лепавину дошао сам 11.04.2019. Отац Василије ми је благословио да преспавам две ноћи у манастиру Лепавини како бих дочекао 13.04. суботу, када се обележило две године од упокојења оца Гаврила. Осим мене, у посету манастиру дошли су многи пријатељи манастира са намером да помогну у припремама. Када сам допутовао из Веограда са Марком и Стефаном у манастир Лепавину, овде сам срео брата Драгослава, сестру Љубицу, Бориса и Данијела. Свако је имао своја задужења, а брат Драгослав је чистио олтарски простор лепавинског храма.
Брат Драгослав чисти Свети Престо.
Пришао сам му са намером да му помогнем око чишћења и уређења Светог Олтара. Брат Драгослав је чистио олтар и брисао прашину са богослужбених предмета. Када сам ушао у олтар, приметио сам да је део олтара већ чист, а богослужбени предмети били су уредно посложени. Требало је још да се уреди десни део олтара. Одушевио сам се идејом да управо нас двојица уредимо олтар и Свети Престо и то пред Свету Литургију после које ће се служит парастос Архимандриту Гаврилу (Вучковићу). Међутим, одушевио бих се тој идеји да смо то урадили током дана, а не у један сат после поноћи, када сам био прилично уморан. Када смо, брат Драгослав и ја, почистили и уредили Свети Олтар и Свети Престо на којем се служи Света Литургија и приносе Свети Дарови, брат Драгослав је отишао по столњаке и пешкире којима смо додатно украсили Свети Олтар. Било је око 3:00 сата после поноћи и умор ме тада баш савладао. Чекајући брата Драгослава да се врати, сео сам у столицу на којој је својевремено седео отац Гаврило. Када сам сео у столицу, осетио сам топлину крзна којим је столица била прекривена. Испред мене био је Свети Престо. Гледао сам га из перспективе из које га је гледао отац Гаврило пуне 33 године током свог монашког живота у манастиру Лепавини. У тренутку када сам имао несвакидашњу могућност да се сусретнем са мистичним моментима који су окруживали и мог духовног оца, ја сам због великог умора заспао. Осећао сам се тада као да сам пригрљен руком мог вољеног духовног оца и загрљен његовим топлим речима којима ме током свог земног живота приближио управо овом храму и овом Светом Олтару.
Унутрашњост храма у Манастиру Лепавини (03:30 сати ујутро).
У полусну чуо сам како неко улази у храм били су то звуци корачања који су звучали попут корака оца Гаврила. Ноћ и мистична тишина омогућили су ми да у том амбијенту препознам лик оца Гаврила који се налази у свету о којем мало знамо, који је готово непознат за нас и за наша физичка осетила. Тај духовни свет налази се иза закључаних врата иза којих ми не можемо доћи.
Испоставило се да су кораци који су ми се приближавали и које сам чуо у полусну били кораци брата Драгослава. Наставили смо са постављањем столњака и пешкира и тада сам у једном делу Светог Олтара приметио велики дрвени кључ. Примио сам га и претпоставио сам да не откључавају нити једна врата, али његова загонетна символика која се појавила баш после мог кратког сна била је врло занимљива. Уз иконе и богослужбене предмете, чудно је видети велики дрвени кључ. Символика великог дрвеног кључа као да је у том моменту откључала духовна врата и тако ми омогућила моја будућа, још дубља истраживања духовног света у којем сада живи мој духовни отац, блаженопочивши Архимандрит Гаврило (Вучковић).
Убрзо смо брат Драгослав и ја завршили са уређењем Светог Олтара. Било је 3:30 после поноћи. Били смо радосни и одморни. Нисам више осећао никакав умор. Целивали смо иконе у храму који је био обасјан само месечином и светлом кандила која горе изнад Чудотворне иконе Пресвете Богородице. Закључали смо храм и поздравили смо се. Отишао сам да спавам на кревету у келији коју ми је благословио отац Василије, а која је била келија у којој је живео и радио, мој духовни отац, блаженопочивши Архимандрит Гаврило (Вучковић).
Ненад Бадовинац,
Април, 2019.