tata_lepavina

мој тата, Војислав, рукује се са монахом у манастиру Лепавина

Када постављам постове на свој блог, они се групишу по датуму објаве и том структуром улазе у архиву. Тако да је ово последњи пост који ће ући у архиву за 2015. годину. Размишљам шта је остало необјављено у календарској 2015. години, па се сетим очевог рођендана. Он је ове године прославио 80-ти рођендан. Није то пуно година за једног “младог” тату. Без обзира на године, мени је увек исти. Не допушта он, да његове године утичу на његово расположење. Сваког дана чини ми се да је све млађи и млађи, или је то ипак последица чињенице да је у мојим очима увек исти. Многе људе које можете срести овде у Лепавинској котлини су свевремени и надвремени, време не утиче на њих.

Без обзира на животно искуство мог оца, и он и ја у Лепавинској котлини учимо од особе која нас све подједнако разуме и воли. Отац Гаврило води бригу о свима нама, јер зна отац колико нам је тешко што живимо под утицајем светског незнања. Од тате сам наследио занимљиво и вољено послушање да будем уз оца Гаврила када је то оцу потребно.

Ствари које сам од тате наследио требао бих да преузмем са великом одговорношћу, али томе се још увек учим. Он је преузео ново послушање у лепавинској котлини. Због тога непрестано захваљујем Пресветој Богородици, јер је на тај начин тата и даље део Лепавинске обитељи. Често помишљам да мој тата и ја имамо истог анђела чувара. Ако пак имамо свако свог, онда се њих двојица јако добро познају. Наши анђели чувари нас усмеравају у исту духовну котлину, тамо где можемо да живимо и придоносимо на славу и част Богородици Лепавинској, оцу Гаврилу и братству манастира Лепавине.

Желим своме тати да још много година остане у рајским насељима поред Чудотворне Иконе Пресвете Богородице Лепавинске.

Ненад Б.
Децембар, 2015.

Поделите са пријатељима...