У северозападној Хрватској, на свега 45 минута вожње од Загреба према Вараждину, налази се градић под називом Вараждинске топлице. То је мало и веома лепо место које сам недавно посетио, а које ме је том приликом подсетило на приморско место, скривено у некој забаченој ували и на тај начин се сакрило од јаких морских таласа које долазе са мора. Овај градић је од II века уређен као бања и као лечилиште. Данас се овде налази болнички комплекс у који долазе људи са здравственим проблемима, али и они који су жељни истинског одмора. Долазе овде да се лече или одмарају. Моја посета овом градићу и болничком комплексу назначена је намером да посетим оца Гаврила који је од недавно овде на здравственој рехабилитацији. Дуго га нисам видео и са нестрпљењем сам ишчекивао наш поновни сусрет. Он је смештен у једној од мноштва зграда које припадају болничком центру. Како бих нашао собу у којој лежи отац Гаврило, позвао сам господина Драгана, који живи овде у овом градићу и који је овде у болничком центру руководитељ једног од одељења. Брат Драган је убрзо стигао, па смо након што смо се упознали ушли у главни хотел и тамо смо сели и попили кафу. Тада ми је Драган предложио, да пре него одемо до оца, заједно обиђемо ово мало место, болнички комплекс, базене, али и историјске знаменитости овога места. Јер једино тако ћу видети комплетну слику о месту у којем отац већ скоро месец дана борави на рехабилитацији. Прошетали смо старим градским језгром Вараждинских топлица и уз пут Драган ми је причао о знаменитостима овог места. Посетили смо археолошке ископине које потичу из II. века по којима се може закључити да су још стари Римљани овде имали једну врсту бањског лечења са посебним просторијама које су сличне нашим саунама. Обишли смо историјске грађевине и базене отвореног и затвореног типа, провео ме је кроз тунеле који спајају болничке зграде и у којима се налазе просторије за физикалну терапију и базене са посебно уређеним справама које служе за вежбање пацијената у овој здравој изворској води богатој минералима корисним за рехабилитацију пацијената. Ту је и одељење Медицинског факултета, а и мноштво ресторана са амбијентом сличним старим кафанама чији стил одавно нисам видео. Обишли смо цео комплекс ове бање са термалном сумпорном водом који је својевремено обновио и римски император цар Константин (307 – 337). Након што ми је Драган све ово показао био сам одушевљен, јер сам имао утисак да отац Гаврило током свог боравка овде, има заиста најбоље могуће услове.
Вараждинске топлице
Након обиласка комплекса лечилишта, упутили смо се ка соби где је на здравствеој рехабилитацији боравио отац Гаврило. Када смо стигли до очеве собе, покуцали смо на врата и ушли унутра. Оца сам затекао како седи испред рачунара. Био ми је окренут леђима, тако да ме није одмах видео. Рекао је да седнем, а онда је оставио миш и тастатуру и окренуо се према мени да ме види и да ме благослови. Тада ми је рекао да мало причекам. Остало му је још неколико кликова мишем и рада на тастатури за поставку фејсбук објаве. Поставио је прво линк са одабраним текстом са лепавинске веб странице, затим је одабрао слику, коју је поставио уз пост. Тада је лаганим покретом мишем кликнуо на “објави”. Пратио сам бројач фејсбук посета за постове који су убрзо достизали неколико хиљада посетиоца. Прозор собе је био отворен цело време, јер био је заиста леп и сунчан дан. Док је отац постављао фејсбук објаве, пажљиво сам пратио његове спретне покрете руком по мишу и тастатури, а утисак тог доживљаја био је појачан топлином светлости која је долазила кроз отворени прозор. Очева активност у свету мисионарења није ни мало умањена очевом здравственом болничком рехабилитацијом. Убрзо је неко покуцао на врата очеве собе. У посету оцу дошла је пацијенткиња из суседне собе. Узела је од оца благослов и села је на столицу. Госпођа је верник и често долази у Манастир Лепавину. Она је овде исто као и отац на лечењу. Од када је отац у бањи, често га обилази. Раније га је често посећивала у манастиру Лепавини, и тада се он молио за њу, а сада она долази к њему у посету да му захвали за његове свете молитве. Док су они међусобно причали, ја сам седео и пратио очеве покрете. Приметио сам да је отац пун ведрине и живости. Рехабилитација у Вараждинским топлицама му много помаже, нестали су болови, а и отац се полако прилагођава новом начину живота. Када је госпођа отишла, отац и ја смо се вратили за рачунар, јер ми је он хтео нешто показати. Приближио сам се компјутерском екрану и приметио тада да сваки лепавински пост којег је отац поставио има велики значај за православну мисију, јер људи присуствују његовим објавама, желећи да се духовно надограђују. Људима је у свету потребно да своје мисли усмере са световног на духовно, јер једино тако човек може да нахрани духовну компоненту своје личности. Желећи да у људима развије осећај за духовност, отац Гаврило својим мисионарским идејама подсећа на важност духовности која у нама чини ону вечну, суштинску особину.
Преспавао сам у том градићу и сутрадан рано ујутро након што сам дошао к оцу и узео благослов од њега, кренуо сам у Вараждин на Свету Литургију у наш православни храм. Вараждинска православна црква налази се недалеко од средишта града у амбијенту у којем је окружује градска пијаца. Свакодневно поред светиње пролази много народа и рекао бих да је привилегована њена локација. Током дана, када је храм отворен у њега улази народ различитих вероисповести, више због знатижеље да виде уметничка дела која су овде изложена у виду икона, на иконостасу као и на зидовима храма. Народ који ту живи у правилу не познаје молитвени обред православног богослужења, али ипак посећују храм и на тај начин се упознају са различитошћу коју пружа Православна вера. Овај храм је подигнут давне 1884. године и до данас успева да окупи православне који овде живе. На богослужењу није било много народа, чинило ми се да православни који живе у Вараждину ретко посећују свој храм. Мали број нас, који смо били присутни, били смо позвани од стране домаћина на послужење у заједничке црквене просторије. Тамо смо се послужили домаћом ракијом, кифлицама и житом. У Вараждину сам остао до поподне, јер осим посете православном храму, хтео сам да обиђем овај стари град у којем одавно нисам био.
Храм Светог Георгија у Вараждину
Поподне сам се вратио у Вараждинске топлице, јер сам хтео да пре повратка за Београд поново видим оца. У његовој соби био је брат Драган. Рекао бих да је Драган чешће са оцем, него у својој кући коју има овде у Вараждинским топлицама, али то је из разлога, јер он жели да буде што дуже током дана на располагању оцу, у случају да њему нешто затреба. Он се ова два дана непрестано ангажовао око мене, побринувши се да ме упозна са овим местом, да ме увери у сву брижност коју отац Гаврило добија на болничком лечењу, да ме позове да поново посетим ово њихово лепо место и да на неколико дана дођем овде како би се одморио у овом мирном и тихом амбијенту. По повратку из Вараждина код оца у болничкој соби, урадио сам неколико детаља одржавања у циљу одржавања његовог рачунара који непрестано ради и на којем је отац готово даноноћно активан бавећи се непрестано православним мисионарењем. Пре поласка кући, целивао сам очеву свету десницу и том приликом сам узео благослов од свог вољеног духовника који је ових дана препуштен болничком особљу, људима који са безграничном љубављу брину о њему и његовом опоравку.
Наредних дана, након повратка у Београд, присећам се детаља из Вараждинских топлица, највише о брижном начину на који је отац тамо збринут. Некако ми је лакше, након што сам се уверио у то да је оцу тамо угодно и након што сам се уверио да је и он сам задовољан боравком на болничком лечењу у Вараждинским топлицама. Често се сетим брата Драгана, човека који нас је током мог боравка тамо, својим присуством и својим осмехом често додатно орасположио и на тај начин показао важност брижности према блиским људима, што је уосталом и најважније људима који се налазе у болници.
Ненад Бадовинац,
Октобар, 2016.