ras1

Током литургије у Старој Петровој цркви у Расу

Неколико дана пре путовања, звала ме Милица, оснивач и диригент хора „Аллилуиа“. Позвала ме да им се придружим на путовању у Рашку област. Повод путовања је учествовање хора на прослави Немањино-Светопетровско дежевског сабора у Старој Петровој цркви у Расу. Договорено је да чланови хора отпевају Свету Литургију и да наступају са својим изведбама на прослави која је била припремљена у дворишту храма. Одазвао сам се позиву, тако да сам заједно са њима кренуо на ово путовање.

Прослава Сабора је договорена за недељу, а ми смо на путовање кренули у суботу поподне. У хотел “Сопоћани” стигли смо у касним вечерњим сатима. Након што смо се распоредили по собама хотела, приметио сам да су и остали чланови хора, попут мене били мотивисани за сутрашњи наступ на прослави у част годишњице Немањино-Светопетровско дежевског сабора. Након преоспаване ноћи у хотелу, рано ујутро смо се чланови хора и ја окупили, око мини буса који нас је возио, и кренули у Стару Петрову цркву. У дворишту храма окупило се много народа, а убрзо су стигли и тројица владика који су служили Свету Литургију. Били су то Владика Теодосије, Владика Јован и Владика Иларион. Овај мали храм није био у могућности да прими велики број верника који су дошли да присуствују богослужењу. Чланови хора и ја као њихов гост, попунили смо леву певницу, а за десном певницом били су богослови из Призренске богословије који су такође певали богослужбене песме. Овај храм има велику историјску важност за све вернике, с обзиром на чињеницу да су се у њој крстили Стефан Немања и његов најмлађи син Растко, потоњи Свети Немања и Свети Сава.

Било је јединствено и непоновљиво искуство доживети Свету Литургију коју су служила тројица Владика и којима је прислуживао велики број свештеника из околног краја. Током Свете Литургије често ми је поглед био упућен у бочне галерије на спрату овог храма који је подигнут у XI веку, на темељима старог храма из VII века. Те галерије сличне су галерији која се налази на другом нивоу великог храма Аја Софија у Цариграду. Основна сврха Божијег храма је да се човек у њему сусретне са Господом, али свакако је човеку лакши сусрет са Господом на месту који је сам по себи величанствен, мистичан и који зрачи духовношћу, тако да величина храма није толико важна. Аја Софија може да се похвали својом мистичношћу, величанственошћу, али и галеријама које се налазе на другом нивоу храма. Сличност ова два храма је управо у галеријама коју оба храма имају на другом нивоу. Управо ме спознаја постојања другог нивоа овог храма привлачила да га детаљно упознам.

Након Свете Литургије, прошетао сам ходницима и осталим просторијама овог храма. У једном моменту, ушавши у јужни део храма, пришао сам на чудесан начин ближе својој подсвести. У тој димензији такође откуцава живот, али у њега ретко силазим и ретко га испитујем. Када би мало више обраћао пажњу на њега, тада би могао да лакше спознам своје могућности и своје слабости од којих овиси живот о којем сањам. Шетајући приземним ходницима храма имао сам могућност да се у храмовној тишини ускладим са корацима у којима сам истраживао своју подсвест. Пратио сам вековне истрошене зидове овог храма, а који су били испуњени са остацима изворних фресака. На избледелим фрескама који су осликани по зидовима храма препознао сам своју, исто тако избледелу духовност. Моја подсвест се укратко стопила са унутрашњости овога храма, како би у њој пронашао присутност божанства. Мирис тамјана је и после Свете Литургије натапао зидове храма у тренуцима у којима сам се испуњавао учењима Православне вере. Корачајући даље по унутрашњости храма, у тренутку сам наишао на споменике са гробова који потичу из XIV i XV века. Усредсредио сам се на креативне фигуре изрезбарене на споменицима. На њима се чувала вера народа овог краја кроз претходне векове. Наставио сам да истражујем овај храм и дошао ускоро до степеништа које воде на спрат.

Попео сам се на спрат, у замрачен део храма. На спрату је био прилично мрачно, само су понегде светлиле лампице учвршћене на зиду које су осветљавале горњи део храма. Што сам ишао даље кроз ходнике на спрату храма, као да сам путовао дубље у своју подсвест. Угледао сам у делу ходника отвор кроз који се видео Свети Престо и олтар у приземљу храма. У једном тренутку ми се учинило да овде у мраку на спрату овог храма постоји још неко осим мене, исто као што понекад помислим да и у беспућима властите подсвести постоји још неко осим мене. Без обзира на ово изненађење остао сам смирен. У другом делу ходника видео сам урезбарени лик човека на камену. Погледао сам лик са неколико страна, од напред и састране. Када бих погледао лик са друге стране, тада се оцртавао мач са оштрим бодежом који је симболизовао борбу која се води у непрегледним пространствима моје подсвести. Можда је то тај Божији закон којег је Бог урезао дубоко у све нас. Ми сами, и наше добро и наше зло у нама се непрестано бори за испуњење моралног закона којег је Бог оставио у људима. Примећујући духовност у овом храму, истовремено сам је приметио и у себи, у својој подсвести у којој константно траје борба између добра и зла. Управо та борба, победа или пораз одређују наш животни смер и испуњење нашег животног пута који смо зацртали у нашим сновима. Изишао сам из храма, који је остао и даље отворен. Верујем да ћемо се поново срести, та духовност из моје подсвести и ја.

P_20160918_130553

Ускоро се приближавало време нашег наступа на прослави. На приредби смо наступали са неколико хорских песама и две песме које су отпевали чланови Трио групе “Аллилуиа”. Певао сам на позорници, гостујући са хором. Глас ми није титрао, јер нисам био узбуђен пред наступ. Све је било смирујуће и опуштено. Певао сам, гледао публику, а истовремено размишљао о непрегледним просторним димензијама које скрива у себи ова мала Стара Петрова црва. Надам се да ће оружије за духовну борбу, које сам пронашао на спрату Старе Петрове цркве у Расу да ми помогне у борби о којој зависи моје животно опредељење. После заједничког ручка који је припремљен за све учеснике приредбе, обишао сам још једном храм, заједно са хором сам направио неколико заједничких фотографија и као последњи смо напустили двориште овог храма, двориште Старе Петрове цркве у Расу и кренули ка манастиру Ђурђеви Ступови и манастиру Сопоћани у којем су се догодиле неки другачији контакти са духовним светом.

Ненад Бадовинац,
Септембар, 2016.

Поделите са пријатељима...