Након два дана проведена заједно у манастиру Симонопетри и Скиту Свете Ане, ујутро смо се Pierr и ја поздравили и растали. Заједно смо провели незаборавне тренутке упознавања Каруљске пустиње у којој се живот на један тајанствен начин проживљава као безбрижна игра. У савременом светском окружењу човеков живот испуњава брига и мноштво проблема. Човек неретко може да примети да му је једини пут ка повратку у нормалан живот, онај Пут који води ка Богу. Овде у Богородичином врту непостоји животни проблем, већ животни дар. Свеи животни проблеми бацају се са велике литице Каруљске дубоко у море, тамо где их делфини, становници светогорске морске обале одвлаче у дубине морске.
Ујутро смо се Pierr и ја поздравили и растали. Тај загрљај више нас је спојио него раставио, јер духовна веза којом смо се Pierr и ја везали има своје корене у дубинама Каруље и стазама које смо заједно истраживали, низ које смо се заједно спуштали и уз које смо се zajedno пењали, упознавајући све детаље светогорског пејзажа. Pierr је наставио путем од скита Свете Ане према врху Атоса, а ја сам ушао у храм на Свету Литургију након које сам наставио до луке из које сам са глисером кренуо према главној луци Дафни. Стигавши у Дафни, у куфићу сам чекао другу бродску линију, овај пут за Хиландарску луку Јовањица. Отворио сам за то време лаптоп и почео да пишем дневник. Насупрот мене седео је један грчки монах и нешто ме на грчком нејасно питао, и дао ми иконицу Светог Аве Јустина Поповића. Убрзо је дошао конобар који ми каже: да обавезно затворим лаптоп, јер је ово Света Гора. На моје питање, па зашто је забрањено имати овде отворен лаптоп, он није знао одговор, већ је поновио тражио да затворим лаптоп. Знам да многи светогорци користе лаптоп на Светој Гори, но нисам хтео да улазим у расправе са овим конобаром на тему да ли је на Светој гори допуштено коришћење лап-топа или није. Испоштовао сам га тужним нејасним погледом те сам заклопио лаптоп. Нећу никада схватити зашто људи имају страх од технологије. То може бити једино страх од не знања.
Бродом сам до луке Јовањица стигао око 14 сати, те наставио минибусом до манастира Хиландар. Било је поред мене још неколико руса, гостију који такође желе да упознају место рођења средњовековне српске духовности. По доласку смо позвани у трпезарију на послужење. Имао сам благослов да проведем у Хиландару две ноћи и два дана. Када сам ушао у собу, скинувши тешки ранац са рамена одмах сам легао. На досадашњем путовању добио сам упалу мишића на ногама, упало сам лечио бруфенима. Упалу узроковану пренаглом жељом да видим што више и доживим што више у претходна четири дана светогорског истраживања. У том делу истраживања обишао сам: Кареју, јужну обалу од манастира Пантелејмона, Симонопетре, скита Свете Ане па све до подножја Атоса; до Каруљске пустиње.
Чудотворна икона Игуманије Хиландарске, Богородице Тројеручице која седи у свом Игуманском постољу окренута је према Светом Олтару. Целивао сам је за време вечерњег богослужења које почиње у 17 сати. Присуствовао сам парастосу оцу Митрофану, а након богослужења целивао сам кивот Светог Симеона, сребрни саркофаг који се налази иза постоља Иконе Богородице Тројеручице. На том месту расте лоза Светог Симеона која је пробила јужни зид цркве и дан данас, после 8 векова доноси плодове који помажу нероткињама. После вечере и прочитаног Акатиста Пресветој Богородици отишао сам у собу и тамо наставио да лечим упалу мишића. Нисам могао много да се крећем, бруфени су слабо деловали, али одмор ми је дошао као право окрепљење душе и тела. Лежећи у кревету, између снова, присуствовао сам јави, са погледом на тврђаве Хиландарске, размишљајући помало о историји нашег манастира Хиландара.
Јака духовна веза Србије и манастира Хиландар датира од његовог оснивања у 12. веку. Најмлађи син Стефана Немање, син Растко се замонашио давне 1191. године у Руском манастиру Русик, а онда 1197. године на Свету Гору долази његов отац монах Симеон који се замонашио у манастиру Студеници. Ходочавши по Светој Гори њих двојца су видео да овде има много словенских манастира. Тако да су одлучили да подигну српски православни манастир, и то на месту једне старе цркве. Цар Алексеј III, је 1198. године издао повељу по којој се Хиландар ставља под управу Симеона и Саве, тако да манастир постаје Србији на вечни поклон. Изузетан успон Хиландара бележи се за време краља Милутина, 1320. године када је изграђена манастирска црква на месту старе Савине и Симеонове цркве. Он је саградио Хрусију и Милутинов пирг. Сви Српски владари су донирали Хиландар. Историја манастира Хиландара је бурна, много пута манастир је пљачкан, много пута је и горио. Од средине 17. века се смањивао број српских монаха, а повећавао се број бугарских који су у 17. веку преузели манастир. Посета српског краља Александра Обреновића за Хиландар представља велику прекретницу, јер је тада манастир од краља Обреновића добио велику материјалну помоћ. Отплаћени су 1896. године велики манастирски дугови и од тада српски монаси долазе у све већем броју. Хиландар поново прелази у српске руке. Хиландар данас уз манастире Велику Лавру има највеће имање на Светој Гори. Овде се налази 12 параклиса, а у средини порте налази се крстионица која је изграђена на 8 стубова. У непосредној близини налазе се два кипариса који су по легенди засадили Сава и Симеон. Хиландар сваке 4 године даје свог заступника: Прота, који годину дана управља читавом Светом Гором. Начин управљања постоји одавно тако што манастири Велика Лавра, Ватопед, Ивирон и Хиландар поседују по четвртину златног печата којим доносе заједно важна правила која се односе на живот Свете Горе. Од изузетне важности за духовност српског народа има управо манастир Хиландар, који је 2004. године много постадао у пожару. Можда је управо то позив народу да обнови своју духовност како и он неби био сагорен и у пепео претворен.
Ненад Бадовинац,
Август, 2014.