Снимање материјала у манастиру Лепавинаи за нови филм, Ненад Бадовинац.
Гост емисије “ПРЕУМЉЕЊЕ” је г. Ненад Бадовинац, уредник онлајн Радија Благовести. Емисија је емитована на празник Цвети, 12. априла 2020. године на радио Беседа у Новом Саду. Аутор и водитељ Мирјана Ранковић. Зашто Преумљење? Друге не можеш да промениш. Можеш да промениш само себе и на тај начин имаш могућност да утичеш на друге и на свет око себе. Колективна промена почиње од индивидуалне. “Тајна човечјег живота није у томе да само живи, већ у томе зашто живи.” Ф.М. Достојевски.
Следе питања: Како бисте ви себе представили?
Укратко могао бих се описати као путописац, верник, мисионар, директор софтверске компаније, докторант на Факултету Организационих наука Универзитета у Београду. Човек сам који жели да упозна свет који ме окружује и да кроз тај свет упознам самога себе. Путујем, истражујем, упознајем и пишем о својим искуствима сусрета са светим местима. Уредник сам онлајн Радио Благовести, који ето баш данас на празник Благовести, кад радимо овај интервју, прослављају 17 година постојања. Наиме блаженопочивши Архимандрит Гаврило (Вуковић), игуман манастира Лепавине, основао је овај радио пре тачно 17. година и до сада је радио задржао континуитет емитовања. Могу рећи да сам блогер, јер водим путописни блог „Записи и репортаже“ на којем објављујем своје ауторске радове, путописне текстове као и своје документарне филмове.
У каквој породици сте одрастали?
Рођен сам и одрастао у Хрватској, у Бјеловару. То је мали градић у Билогорском крају. Људи у том граду су једноставни, пријатељски и отворени људи. Детињство сам провео тамо и тамо сам стекао много пријатеља које и данас много волим и са којима се дружим. Када је дошао рат, имао сам 13 година. Цео рат смо живели у Бјеловару. Моји родитељи никад нису делили људе по националној основи. Били су цењени и поштовани у Бјеловару и многи бјеловарчани су нам током рата били истински пријатељи. Моја породица није била много побожна. Знало се за Бога, али се о Њему никада није причало. Отац и мајка су се тек током рата 90 тих година приближили цркви и Богу. Мојим родитељима није био лак тај ратни период, поготово због сестре и мене који смо одрастали и били помало несташни у том периоду. Сећам се да сам са пријатељима 1995. године у најтеже ратно време, током летњих празника отишао на море. Тада сам имао 18. година. Баш у том периоду су највеће ратне страхоте биле у Хрватској, а моји родитељи су све време страховали како ћемо се ми деца вратити кући. Сигуран сам да су они због мене у то ратно време изгубили много живаца.
Које духовне вредности су биле важне у вашој породици?
Поштовање, љубав, подршка, пријатељство. И мајка и отац су ме учили развијати пријатељски однос према људима. Али највећа вредност коју сам добио од породице је – слобода. Сада схватам да многи родитељи не дају деци довољно слободе, или ако им дају, не уче их одговорности. Ја сам од малена научио да будем одговоран за себе и своје поступке. Управо су ме та слобода, али и молитва и љубав мојих родитеља усмерили на пут упознавања православне духовности које ми је у оно ратно време помогло да имам сигурно детињство, али и касније када сам одрастао – да имам младост и животни пут који су богати утисцима и открићима. Молитве родитеља су ме упутиле ка богатству православне духовности и тако сам дошао у посету манастиру Лепавини и Чудотворној икони Пресвете Богородице Лепавинске, под чијим покровом је живео тада јеромонах, отац Гаврило Хиландарац.
Како сте ви спознали своју мисију?
Ненад Бадовинац у скупштини града Београда.
Када сам упознао оца Гаврила Вучковића, игумана манастира Лепавине, почео сам да схватам шта значи уопште човекова сврха/мисија. Али не зато што сам ја имао тада своју мисију, него зато што ју је отац Гаврило имао! Отац Гаврило је након 13 година живота на Светој Гори дошао у манастир Лепавину и пошто сам све више проводио времена уз оца Гаврила, он ми је све више приближавао духовне вредности. Касније сам заједно са оцем Гаврилом радио на интернет мисионарским пројектима чија сврха је била да се људима приближи православна вера и духовне вредности. Отац Гаврило ме учио да треба увек радити одговорно и професионално, поготово када се помаже човеку, народу и цркви.
Како се десило ваше преумљење? Које су околности утицале на преумљење?
Најјачи утисак којег добро памтим, је сусрет са манастиром Лепавина и чудотворном иконом Пресвете Богородице Лепавинске поред Које сам упознао и свог духовника, сада блаженопочившег Архимандрита Гаврила (Вучковића). Касније сам имао могућност да чешће боравим у манастиру Лепавина, уз благодатну силу коју има икона Пресвете Богородице Лепавинске. Тамо се десио мој почетак од када сам почео истраживати веру својих предака. Хтео сам да је дубље упознам, да видим шта је у њој толико вредно да су је они бранили и својим животима. Током тих истраживања нисам био сам, увек сам имао подршку свог духовног оца.
Шта ви сматрате својом мисијом?
Моја мисија је да искористим таленте које ми је Бог подарио и да искористим знање које имам. Моја мисија је да наставим интернет мисионарски рад чије темеље је поставио отац Гаврило и који ми је пренео своје знање, али и љубав према интернет мисионарењу. Отац је био брижан према људима и увек је желео да помаже људима. То ми се јако свидело. Желим да наставим мисију оца Гаврила у сфери интернет мисионарења. Отац Гаврило је користио интернет технологију која је у оно време, пре 15-так година, била савремена и омогућавала лакшу комуникацију са људима. У данашње време, имамо нове технологије, једна од њих је Вештачка интелигенција која представља одличан алат и нуди одличне могућности као помоћ у ширењу речи Божије. Пре више од десет година, када је отац Гаврило активно користио друштвене мреже у сврху мисионарења, у то време свештеници нису познавали ту могућност мисионарења. Данас сви они имају своје фејсбук профиле и активно мисионаре на тај начин. Данас је потребно развијати нове системе и користити Вештачку интелигенцију у сврху мисинарење речи Божије. Рекао бих да је то моја мисија.
Шта је до вас? Како ви ширите Христову љубав и доприносите да свет буде боље место?
Трудим се да на свом блогу www.zapisi-reportaze.com објављујем путописе о посетама светих места. Пишем о личном искуству, тако да текстови могу да помогну човеку у његовом личном преумљењу, његовој личној духовној обнови, о његовом покајању. На ту тему сам написао књигу под називом „Сусрети са Светим местима“. Сада је у припреми нова књига под називом „Како сам срео свог духовног оца – Архимандрита Гаврила Вучковића“, у којој сам описао своје сусрете са оцем Гаврилом и детаље из свог живота којег сам провео поред свог духовника. Исто тако сматрам да мојим документарним филмовима могу потакнути људе да буду бољи и да шире љубав у свом окружењу. Један филм је путопис о Светој Гори под називом „Десет дана на Светој Гори“ који је преведен на неколико страних језика и који има укупно око 120.000 јутјуб прегледа. Објавио сам и филм „Русија – велика тајна, репортажа Светом и Царском Русијом“. То је репортажа о руским светињама, али и о обележавању 100 година од страдања Царске породице Романов. Овај филм сам представио на многим пројекцијама у Србији и иностранству, а био је емитован на највећој Руској православној телевизији ТВ СОЈУЗ. Уређујући онлајн Радио Благовести који се налази на линку: www.radioblagovesti.org – сигуран сам да ширим Христову љубав, то је радио којег је благословио блаженопочивши Митрополит Јован и којег је отац Гаврило водио и уређивао све до свог упокојења.
Које поклоничко путовање памтите?
Испред храма Светог Луке у Бошњане
Од када сам се први пут поклонио чудотворној икони Богородице Лепавинске, постао сам свестан да постоји духовни свет. Прво време нисам имао потребу да посећујем друге светиње, а онда, када сам духовно проходао, пружила ми се прилика да проширим своје видике ка другим светим местима. С обзиром на то да је духовни свет већи и разноврснији од материјалног, свећан сам да истражујем дубоки океан занимљивих сусрета и искустава. За такво истраживање ми нису потребене скупе камере, већ пет чула са којима најбоље могу да доживим света места. Шире упознавање православне духовности постало ми је могуће када сам дошао да живим у Србију. Посебно памтим када сам имао прилику да посетим манастире у којима је боравио мој духовни отац. Тако сам посетио манастир Тумане, први манастир у који је још као дечак дошао отац Гаврило. Овде сам дошао на 50. годишњицу очевог доласка за искушеника у овај манастир. Каже ми монахиња Јована, коју сам тада тамо срео: да сваке године мноштво бубамара посети храм. Сваког октобра их дође на хиљаде, али каже да те 2011. године их је било највише, много више него иначе. Мени је то била посебна радост, јер сам знао да је то због јубиларне 50 годишњице доласка оца Гаврила за искушеника у овај манастир. Или… Одлазак на Косово и тренутак када сам из аутобуса угледао манастир Грачаницу. Сећам се како сам изишао из аутобуса и стао окренут према Грачаници. Ништа ми није могло одвући пажњу од ове предивне светиње, док нисам чуо звук потрганог бицикла који ми се зауставио иза леђа. У једном тренутку каже ми младић “Помаже Бог”. “Бог помогао”, одговорио сам му. Уместо дужег разговора, кратко сам га упитао како успева да преживи ту у Грачаници. „Лепо“, каже он, и то са смешком на лицу. Деловао је радостан. Размишљао сам да му некако помогнем, да му нешто купим. На ту моју помисао младић каже: „Брате, хвала вам што сте дошли и што сте нас посетили и молим вас, немојте нас никада заборавити“. Поручио сам му касније у мислима: немој ти нас заборавити. Убрзо је сео на свој бицикл и весео отишао. Пратио сам га погледом, знајући да не може далеко. Неколико стотина метара у круг око манастира било је максимално допуштено да се вози.
Који духовник је дотакао вашу душу и срце?
Десно: Архимандрит Гаврило (Вучковић) и Ненад Бадовинац.
Био је то сада блаженопочивши отац Гаврило Вучковић, тадашњи игуман манастира Лепавина. Мој први сусрет са оцем Гаврилом догодио се давне 1991. године. Тада сам први пут, са својих 13 година, посетио манастир Лепавину. Сећам се првог очевог благослова, преко кога сам примио његову духовну љубав. Од његовог првог благослова, осетило се да ће ме отац Гаврило водити кроз моје духовно одрастање. Духовник има велику улогу у животу верника. Без духовника и најпобожнији верник лута кроз живот. Ако живимо живот гледајући само телесним очима, онда имамо само једног оца, али ако га гледамо духовним очима, онда их имамо двојицу. Обојца знају да воле, али и да опомињу и праштају. Мој духовни отац је на један необичан начин утицао на мене. Увек сам се проналазио у његовим причама и после бих размишљао: „Па, како је Отац то могао да зна о мени?“ Безброј пута сам видео како ми Господ преко оца Гаврила шаље помоћ и то увек када ми је помоћ потребна. Такав однос са духовним оцем помагао ми је током мојих животних успона и падова. И сада након три године од очевог упокојења – мој духовни отац је духовно и даље поред мене.
Интервју са Ненадом Бадовинцом водила
госпођа Мирјана Ранковић, 07.04.2020. (Радио Беседа).
Линк: https://eparhijabacka.info
Нови Сад, 12.04.2020.