Прочитала сам књигу “Сусрети са Светим местима”. Много бих могла рећи, али ћу издвојити најбитније: Полазећи с тобом на ТВОЈЕ душевно-духовно путовање, несвесно и неочекивано сам пошла на СВОЈЕ. Био је ово пут у себе на начин који нисам очекивала.
Прошло је десетак дана након читања књиге, од како сам књигу испустила из руку. Први утисак је спласнуо, али много је остало. Замишљена као збир репортажа са светих места, с циљем да се “проучи и што дубље спозна православна српска духовност” ова књига лако и готово увек, прелази у УНУТРАШЊЕ путописе, неку врсту одбљеска душе једног Боготражитеља. Богочежњива је. Искрена и лична. Зато се свако лако може пронаћи у њој и идентификовати са ауторовим “ја”. Све што је материјално, што те је окруживало на путу ка светињама: шума, сунце, киша, пас, птичица на путу, постају нека врста призме кроз коју се пролази из појавног и материјалног и силази у душу. Шума и страх да ли ће се пронаћи скривени манастир пре мрака, постају метафора за изазове и препреке(искушења) које морамо проћи да бисмо видели и доживели Светлост. Птичица на путу коју нико не примећује је Лепота поред које свакодневно пролазимо, али је не примећујемо, оптерећени “великим” бригама овога света, а стално спомињемо да срећу треба тражити у ситницама. Киша која пада на манастир који се гради је благослов којим нас Небо кропи као отац Гаврило Светом водицом на молитви, али и плач Неба за заспалим Српским народом. Сунце које се пробија док се буди још један дан-дар, објава је Радости што смо живи, што смо даровани животом. Ово није претенциозна књига, нема у њој заноса, маштања, лажног сјај прелести. Очи кроз које посматрамо света места су очи скромности, жеље да се буде реалан и да се схвати Живот у својој духовној вертикали. Иако све време покушаваш да будеш попут камере и да само штуро и објективно извештаваш о ономе што видиш, опет ова књига у суштини јесте нешто САСВИМ ДРУГО: лична је и богата. Лако сам се у њој (глупо ће бити да тако кажем, али је то најбољи израз) препознала.
Сада се двоумим да ли да пошаљем ове редове. Непријатно ми је да будем толико отворена. Рекла сам да нећу много писати, али ме понело (типична жена :).
проф. Милица Петрић
професор књижевности