Звонко и Сузана Ристески, власници хотела “Кристал Палас”, Петар и Дејана Поп-Антоски и остали гледаоци филма.

У хотелу “Кристал Палас” у Прилепу (Северна Македонија) одржана је пројекција документарног филма “Русија – Велика тајна, репортажа из Свете и Царске Русије“, 24.11.2019. године. Филм је емитован у организацији хришћанских верника из Прилепа. На пројекцији је било око стотину посетилаца. После пројекције публика је аплаузом наградила филм који је испунио њихова очекивања. Филм је емитован са македонским титлом којег је урадила Марјана Антовска из Тетова.

Аутор филма са групом гледалаца из Прилепа.

Сузана Ристеска, власница хотела Кристал Палас је са својим супругом Звонком Ристески, великодушно пристала да се пројекција филма одржи у њиховом хотелу. Замолио сам госпођу Сузану да подели са нама њено искуство о томе како је она дошла у контакт са Архимандритом Гаврилом из Манастира Лепавине и са филмом “Русија – велика тајна, репортажа из свете и царске Русије.”

У мом разговору са Сузаном, она је рекла: “Драго ми је што се вечерас окупљамо у име Христово и верујем да је Христос међу нама. Испричаћу вам моје искуство: Пре 20 година, наш син је боловао од алергије на све лекове, а у Македонији нема центар који то испитује и тада је његово здравље било угрожено. Зато смо одлучили да се лечи у Љубљани, у Словенији. Овде у Прилепу, моја сестра у Христу која се исто зове Сузана, ми је тада препоручила да у Љубљани потражим сестру Љубицу која је радила као лаборант у Клиничком центру у Љубљани. Рекла ми је да је Љубица великодушна и да ће ми помоћи око мог детета и његовог лечења. Када сам отишла у Љубљану и потражила Љубицу, она је стала уз мене и као верујућа жена, рекла ми је да ће са мојим сином све бити у реду, јер постоји Бог.

Љубица је затим рекла, да често иде у Манастир Лепавину који се налази у Хрватској и да тамо посећује свог духовног оца, Архимандрита Гаврила (Вучковића). Љубица је рекла да ће га она одмах позвати и да ће га замолити да се моли за мог сина. Рекла ми је тада да будем сигурна у то да неће бити никакавих проблема са мојим дететом, јер ће се отац Гаврило молити за њега. Биће испитивања, примат ће лекове, али пошто ће мој син бити заштићен очевим молитвама, неће ништа ружно да му се догоди. Тада нисам била у вери и било ми је веома чудно како може, да тамо један монах, прочита име мог детета испред неке иконе и да моје дете буде здраво.

Ипак, речи сестре Љубице су ми пружиле сигурност, храброст, наду и уверење да ће мој син оздравити. Следећих 15 дана редовно су вршена испитивања и лечење мог сина. Није било никаквих проблема са његовим здрављем и он је пуштен кући у одличном здравственим стању. Сестра Љубица је свакодневно обилазила мог сина Христијана и мене. Храбрила нас је и давала сваку подршку. Она нас је упознала са братом Станиславом који је радио у служби хитне помоћи који је био верујући човек. Њих двоје су заједно бринули о нама и нашем смештају у Љубљани. Нисмо очекивали у непознатој земљи да нам непознати људи дају тако много утехе и љубави. Почела сам да верујем да молитве оца Гаврила, игумана манастира Лепавине, помажу мом сину.

Нажалост, до данас није била могућност да идемо у Лепавину и да се захвалимо Пресветој Богородици и оцу Гаврилу. Од тада сам почела да се интересујем за манастир Лепавину и оца Гаврила. Користила сам интернет да бих што више сазнала о том светом месту. Често сам слушала беседе оца Гаврила на интернету и читала његове интернет објаве. Слушала сам емисије са његовим одговорима на питања која су му поставњала његова духовна чеда. Али никада нисам имала прилику да га уживо упознам.

Петар и Дејана Поп-Антоски, аутор филма, Сузана и Звонко Ристески.

Од лечења мог сина до данас прошло је око 20 година, ја сам заборавила и за оца Гаврила и за манастир Лепавину. Сада после 20 година када ме Дејана контактирала са питањем да се у нашем хотелу “Кристал Палас” организује пројекција филма: “Русија – велика тајна“, Дејана ми је рекла да би у госте дошао аутор филма Ненад Бадовинац, који је духовно чедо блаженопочившег оца Гаврила из манастира Лепавине. У том тренутку сам без размишљања пристала, нека пријатна радост ме је дотакла у срце. Међутим, нисам се одмах сетила о коме се ради. Враћајући се тог дана кући, у једном трену, сетила сам се оца Гаврила који се пре 20 година у манастиру Лепавина, испред иконе мајке Божије Лепавинске, молио за мог сина.

Част ми је и велико задовољство што сте данас овде у нашем хотелу и што ћу и ја бити учесник ове пројекције. Што ће управо мој хотел бити домаћин пројекције филма о Руским царским новомученицима. Радујем се што ће бити много људи, јер је написано: “Где су двоје или троје окупљени у Моје име, тамо Сам Ја међу њима.” (Матеј 18:20). Очекујем један мали зрак, танак као конац, Божијег благослова, да сиђе на све нас који ћемо гледати и слушати о Светим и царским местима велике Русије, о Руским новомученицима, јер на тај начин славимо руске светитеље и Свету породицу Романов. Када говоримо о обележавању 100-годишњице њиховог страдања, ми прослављамо њихов одлазак на Небо. Моја искрена жеља је да сви присутни добију благослов Божији. То је највеће богатство које очекујем”.

Сузана Ристеска.

***

Ненад и Кирил (унук Данила Трајковића).

После пројекције филма, упознао сам господина Килира који је унук Данила Трајковића из Прилепа (Македонија). Деда Данило је доживео разна духовна искуства, највише са демонским силама. Причу о деди Данилу и његовим духовним искуствима је пре десетак година на Лепавински веб сајт објавио о.Гаврило. Препоручујем вам да одвојите време и прочитате ово животно искуство које се налази на овом линку: “ИСТОРИЈА ЈЕДНОГ СТРАДАЊА“. “Навршио сам био пуних 28 година у духовном слепилу. До тог времена, на моју велику срамоту, нисам имао никаквих зрелих појмова о Богу и вери. Године 1914. свршио сам Осми разред гимназије у Скопљу. Готово за све време мога школовња осећао сам велики страх кад се говорило о смрти, кад сам пролазио поред гробља и кад сам улазио у цркву…”, г. Данило Трајковић. Једнога дана, пред залазак сунца, седео сам у канцеларији са старцем по имену Кузман Веселиновић и читао новине. На једанпут окренем се на страну, и видим мога оца иде по ваздуху с једног ћошка собе на други и нестаде га. Ја се уплаших, новине ми испадоше из руке. На то ми чича Кузман рече “шта то радиш”. Ја му рекох да је мој отац прошао кроз собу, и да ли га је он видео. Он ми одговори “Немој учитељу, то мислити и веровати; никакав ти отац није долазио, већ тако ти се чини”. Ја му одговорих да ће се то сутра чути. Од тога виђења нисам могао целе ноћи заспати. Тек сада сам поверовао да мора имати и невидљиви свет, и да човек не свршава свој живот телесном смрћу”. (Исечак из текста).

Ненад Бадовинац,
Прилеп (Северна Македонија).
Новембар, 2019.

Поделите са пријатељима...