Прослава хиљадуседамсто-годишњице Миланског едикта је један од најважнијих догађаја у историји Српске Православне Цркве. Средишња прослава уз Света Литургија одржана је 06.10.2013. у Нишу. Њом је началстовао васељенски Патријарх Вартоломеј, а саслуживали су Патријарх јерусалимски Теофил, руски Кирил и српски Иринеј. Литургију су саслуживали и архиепископ кипарски Хризостом, архиепископ атински Јероним ИИ, архиепископ албански Анастасије, чешки архиепископ Симеон, митрополит пољски Сава. Служили су епископи Антиохијске и Александријске патријаршије, затим архијереји Грузијске и Бугарске цркве. Света Литургија у Нишу служена је на црквенословенском и српском језику, а чуле су се и молитве на арапском, чешком и пољском језику. Да подсетим, пре 1700 година Миланским едиктом је Цар Константин, 313. године зауставио прогоне хришћана и тако озаконио хришћанску веру. Поставио ју је као доминантну верску силу у оквиру целог Римског царства. Цар Константин се родио у Србији, у Нишу, па је због те чињенице Ниш одабран као место прославе јубилеја 1700. година од доношења Миланског едикта. Долазак у Ниш планирао сам за суботу, како бих могао да следећег дана од јутра започнем путописну акцију.
Далеко од поменутих догађаја, у манастиру Лепавини отац Гаврило се такође припремао за прославу Миланског едикта. Позив да присуствује прослави у Подгорици, 07.10. добио је од Митрополита Амфилохија. У Лепавини је све било спремно: Стаменко треба да из Бања Луке дође до Лепавине, и да заједно са оцем крену за Подгорицу. Био сам помало разочаран што нећу бити са оцем на тако важној прослави. Он одлази за Подгорицу, а ја у Ниш. Наша раздвојеност на оваквој прослави ми је неприхватљива, али истовремено и реална. Отац је био спреман за пут, међутим, како каже, најавили су кишу у Подгорици, због кише и пут до Подгорице могао би бити отежан. Пошто није реално да заједно са оцем присуствујем овој важној јубиларној прослави, замолио сам Господа да укрепи срце моје, и да ме бар мало орасположи. Уз то помолио сам се да се време пролепша како би отац лакше поднео путовање. Међутим, уместо побољшања времена, стигао ми је позив од оца да ме обавести да је дошло до промене плана. Наиме, отац долази на прославу у Ниш, позвао га је Патријарх Иринеј да присуствује свечаном протоколу од самог почетка прославе која је заказана у Нишу, затим Подгорици и Београду. Стаменко ће га довести, доћиће по мене у Београд и затим ћемо сви заједно кренути за Ниш. Када смо завршили разговор, тек тада сам показао радост, али и даље нисам могао да поверујем стварности.
отац Гаврило, отац Алексеј и ја – манастир Бошњани
Дочекао сам их у Београду и тада смо заједно кренули у Ниш. Пристали смо у Манастиру Бошњани код оца Алексеја. Отац Алексеј нас је дочекао, и упознао нас са Манастиром Бошњани, великом светињом која у себи чува још већу светињу: место на којем је манастир подигнут. Многобројна чудеса се овде свакодневно дешавају, а ми смо били сведоци раскоши духовности којим ово место зрачи. Отац Гаврило и отац Алексеј се познају много година, од времена када је отац Алексеј још као дечак са својих 12 година ступио у манастир. Отац Гаврило је по послушању бринуо о њему и подучавао га. Чак и данас се њих двојца сећају тих првих заједничких сусрета. Присустовао сам и самом чину монашког даривања: наиме, отац Алексеј је оцу Гаврилу поклонио вредан напрсни крст, рад призренских мајстора гравирања. Чин, када монах, аримандрит, дарује другог монаха, архимандрита вредним поклоном, за мене је био несвакодневни призор. Чудио сам се, јер према тако вредном напрсном крсту који је украшен драгим камењем, отац Алексеј није имао никакав материјални однос, дословно као да поклања једну крушку или јабуку. После сам са оцем поделио своје искуство, па ми је отац на моје чуђење дао одговор да је то тако у духовном свету, њих двојца не знају за материјално богатство. Материјална вредност напрсног крста којег сам видео, за њих двојицу нема материјалну, већ само духовну вредност. Отац Алексеј нас је угостио и са богатим ручком након којег смо добили још једну свечану понуду: да обрстимо воћњак са јабукама који се налази иза манастирских зграда. Нисмо имали времена да га целог обрстимо, али неколико свежих јабука се касније нашло у нашем ауту. Са оцем Алексејем ћемо се сутра поново видети у Нишу. Од оца се нисмо растајали, али смо се растали од његовог Светог манастира – Светог Луке у којем смо тога дана целивали бројне свете иконе: Пресвете Богордице Лепавинске као и средишњу, мироточиву икона Светог Луке, коју је пре неколико година отац Гаврило поклонио овом манастиру.
отац Гаврило и отац Тихон са осталим архијерејима пре почетка Свете Литургије
Убрзо смо се нашли у хотелу у Нишу. Били смо у хотелу у којем сам резервисао собе. Отац је био преуморан па је убрзо заспао, а Стаменко и ја смо прошетали градом, како би видели цркву и парк, место сутрашњег окупљања. Хтели смо да проверимо: да ли има шансе да сутра паркирамо ауто у непосредној близини храма, јер не би хтели да отац много пешаћи. Ујутро смо се одјавили из хотела, и заједно кренули према великом храму где треба ускоро да се окупе многи поглавари Православне цркве на Светој Литургији. Тамо су били владике целог Православног света, као и осталих хришћанских религија. Ушли смо у храм Цара Константина и Царице Јелене. Отац Гаврило се обукао у свечане литургијске одежде, те се придружио осталим архимандритима и игуманима православних цркава који су испред цркве на свечаном црвеном тепиху чекали госте. Ишао сам иза њега, пратио сам га и сликао га поред оца Тихона, игумана манастира Студенице. Света Литургија је ускоро почела. Уз невероватну гужву, Стаменко и ја смо морали да поделимо улоге: он је остао у цркви, и цело време успевао да фотографише са постављене бине на којој се одржавала Света Литургија, док сам ја остао ван цркве, испод бине са десетинама хиљада верника. Овде испод бине сам имао прилику да се суосећам са људима који су молили. Са моје десне стране седео је на уздигнутом камену један монах, старији монах, имао је бројаницу у рукама и једну тајну, своју тајну. Доиста је изгледао као да има своју тајну. Фотографисао сам га и оставио да у миру спознаје своју тајну.
Света Литургија
Величанствена Прослава Миланског едикта продужила се и након Свете Литургије. Отац Гаврило је након Литургије отишао са поглаварима и владикама отишао у ресторан у којем ће наставити свечано оибљежити годишњицу Миланског едикта. За то време, недалеко од цркве Стаменко и ја смо у оближњем кафићу пили прву јутарњу кафу. Било је право Михољско лето. Размењивали смо доживљаје и искрено се похвалили један другоме на ономе што смо доживели. Закључили смо да нам је најважнији тренутак био када смо видели оца уз Патријархе и остале владике на свечаној бини, пред десетинама хиљада верника. Били смо поносни на њега. Причамо о оцу, а њега нема, запитали смо се где је? Но, убрзо долази телефонски позив. Отац нас позива да дођемо у ресторан у којем се одржавала свечаност јубилеја. Експресно смо попили кафу и кренули. Остао сам зачуђен ушавши у халу где је била средишња прослава. Васељенски Патријарх Вартоломеј, Патријарх Кирил, и Патријарх Иринеј су седели са осталим поглаварима и владикама. Био сам окружен владикама са свих страна. Са њима је седео и наш отац Гаврило. Били су овде и људи из дипломатије и културног живота Србије: Председник Матице Српске, потпредседник Српске Академије науке и уметности, као и многи други.
у средини: Патријарх Вартоломеј, десно: Патријарх Кирил и лево: Патријарх Иринеј на свечаној прослави
Величанствен призор којег нисам одмах био свестан. У првом тренутку нису ми били важни људи у сали, већ сам тражио оца у тој силној гужви. Тек када сам га пронашао и када смо узели благослов, чуо сам гласове из околног света: причало се овде грчки, јерменски, египатски, арапски.. Несвакидашњих призора било је много. Нисам се трудио да претпоставим од куда ови људи долазе, јер када бих се трудио да то сазнам, познавајујћи своју знатижељу, ишао бих даље. Тражио бих одговоре од њих: о Светим местима из њихових земаља. Тражио бих пред њима начине да дођем у њихове далеке земље, те да посетим њихова Света места. Када бих напокон сазнао о њиховим Светињама, мојој знатижељи ни ту не би био крај, ишао бих даље распитавши се о њиховим искуствима контакта са Богом. Тражио бих да ми причају начине на које су они спознали Бога. Схватио сам да би на основу контакта са сваким од архијереја у овој сали могао да напишем по једну књигу. Пратећи их погледом оставио сам их да наставе у својим световима, без мог узнемиравања тражити пут ка Богу.
…на аеродрому у Нишу, у средини: отац Гаврило, десно: јеромонах Доситеј, седи: игуман манастира Хиландар: отац Методије. Моја маленкост поред оца Гаврила
После свечаног ручка и многих изговорених беседа, сви су кренули према аеродрому, јер је планиран лет за Подгорицу. По програму и протоколу прославе, сутрадан ће се прослава преселити у Подгорицу. Ми смо одмах били спремни да кренемо на аеродром. Ниамо хтели тамо доћи први, па смо направили краћу вожњу по Нишу и његовој околини. Када смо стигли на аеродром отац се придружио окупљеним игуманима осталих манастира Српске Православне Цркве. Били су то оцу посебно драги људи. Чинио ми се отац тада као да се нашао у својој обитељи, међу игуманима: манастира Хиландара, манастира Високих Дечана и манастира Студенице. Приметио сам неприметно да се отац одвојио од нас како би више времана посветио њима. Направио је то врло дискретно, неприметно. Отац се радовао том призору. Радосно је деловао у њиховом окружењу. Зрачила је из њега једна посебна невидљива светлост која га је усмеравала к њима. Никада га нисам видео тако радосног, али никада га нисам ни видео са осталим игуманима наше цркве. Била ми је ово јединствена прилика да схватим монашку обитељ и да приметим неприметне духовне односе измедју њих. Ретко су заједно, али и када нису заједно, они су духовно повезани и чине једну велику духовну целину Свете Православне цркве. Нема их пуно, али ипак довољно да, сачине велику обитељ игумана древних манастира Српске Православне Цркве.
Свете мошти – Света Рука Светог Јована Крститеља
У следећем тренутку, стигло је возило под пратњом војске и полиције. По позиву, сви игумани и монаси су пришли возилу како би стали у литију. Очекивао сам да је дошао патријарх неке Православне цркве. Стајао сам састране и проматрао. Отац се такође укључио у литију. Из возила под војном пратњом извадили су кивот са Светом Руком Светог Јована Крститеља. Једногласно је загрмела захвална песма и молитва, отворили су кивот и поставили га да сви остали могу целивати мошти Светог Јована. Било је то чудесно искуство. Цело време је рука била постављена данас у цркви, но од гужве током, али и после Свете Литургије нисам могао да уђем у цркву и да целивам Свете мошти, а сада као да су Свете мошти дошле к мени. Приближио сам се постављеном кивоту. Око мене су били његови чувари, монаси, вечити чувари, не само Светих моштију, већ и Светог Православља. Око мене су били игумани, јеромонаси, монаси, који су чували многовредни и многопоштовани Свети кивот. Допустили су нам да му се поклонимо и да целивамо Свете мошти. Након што сам се приближио Светим моштима, само неколико тренутака касније, кивот су затворили и унели га у авион. Тада је и време које као да се на кратко зауставило, почело поново да се креће. Тада се и мирис тамјана полако разилазио на аеродрому.
На аеродром су пристигли патријарси и владике. Отац Гаврило се сусрео са Патријархом Иринејом, по први пут након избора патријарха Српске Православне Цркве на којем је отац Гаврило чином одабира коверте са именом будућег патријарха, изабрао коверат са именом Патријарха Иринеја. Гледао сам их, дугогодишњи искрен братски загрљај још их је више духовно зближио. Наставили су осмехом и разговором. Када су сви стигли, авиони су полетели за Подгорицу. Стаменко и ја, обасјани посебном радошћу успели смо схватити да нам је ово био један од најдрагоценијих дана у нашим животима, чије чемо последице сигурно још дуго носити у себи. Последице које за собом остављају нераскидиву нит и везу са Створитељем који нам даје све потребно, између осталог и радост живота. Чувајући у себи радост живота, вратили смо се из Ниша за Београд.
два брата Стаменко и Ненад
Сутрадан увече, дочекали смо оца на аеродрому у Београду, јер је тада долазио авион из Подгорице. Било је већ касно. Отац је отишао у хотел, где смо од њега узели благослов. Следећег јутра смо се Стаменко и ја вратили ка оцу у хотел. Обавили смо последње припреме пред њихов повратак за Лепавину, са овог предивног путовања. Пред одлазак сам испратио своје драге госте искреним загрљајем – који је био као уметничка слика велике очинске и братске љубави.
.. са оцем Гаврилом. Ниш – 06.10.2013.
Услишеном молитвом Господу, моји драги гости су дошли к мени у Београд, како би на тај начин сви заједно прославили 1700. година Миланског едикта. Благодарим великом и свемоћном Богу који је и овај пут чуо моје скромне молитве, и послао ми оца Гаврила и Стаменка да заједно са њима доживим свечану прославу Миланског едикта. Благодарим Му јер је увек уз мене када завапим к Њему са својим скромним молитвама.
У Београду, Михољско лето, 2013.
Ненад Бадовинац