Атос
Своје прво путовање на Свету Гору, могао бих да опишем као: кратко, далеко, незаборавно, непредвидиво и истраживачко. Кратко је било, јер сам само четири дана био гост у предворју Оних који у својим рукама држе цео свет. Тамо је сваки боравак кратак, тамо се људи препознају као сићушни гости, чија гордост изгара у пламену истине. То моје путовање је било – далеко, јер сам скоро пола времена провео на путу до одредишта, до Богородичиног врта. Путовање је било – незаборавно, јер ето и сада, након неколико година и даље ми се много подсетника враћа у мисли. Било је то и истраживачко путовање, наиме, сваки делић Свете Горе је комадић Неба на Земљи којег сам покушао да истражим и што детаљније проживим, без страха да ћу се удостојити да откријем неку од духовних тајни..
Ток времена на Светој Гори се показао као нестварна димензија, јер време тамо мере по грчком, византијском, па чак и неком мерењу, за које никада пре нисам чуо. Мерење времена се показало као велики проблем на Светој Гори. Њима време није ни потребно, јер монаси, становници Свете Горе ионако не знају колико су стари или млади. О току времена не брину, већ га заобилазе. Чак верујем да се монаси подмлађују што дуже времена бораве на овом полуострву. Лични доживљај Свете Горе је најмоћнији и може вечно да остане у сећању. Полазак из Београда према Солуну је први део путовања, после краћих пауза дошли смо у Солун. Мала 14-очлана група инжењера, економиста, информатичара, доктора и професора, креирала је заједнички тим. Наше су факултетске дипломе падале у воду као воћке после кише, али нама је нагло порасла вредност животног искуства. У Солуну на јутарњој Светој Литургији смо се сви боље упознали. Тамо су нас понудили јутарњом кафом и посластицама којима су нас окрепили. Овде сам упознао једног земљака из Славоније, који студира постдипломске студије на Теолошком факултету у Солуну. Касније смо вожњу наставили према Халкидикију, према хотелу у Јерисосу. На путу у Јерисос стали смо неколико пута, јер ово је ипак многима као и мени непозната земља, тако да смо хтели што више детаља да видимо и упознамо. Неразмишљајући о обавезама, овде смо стајали и гледали, без много приче, дивећи се предвору Богородичиног врта. Дошавши до хотела, сместили смо се у хотелске собе. Следећег дана су напокон моја Светогорска виза и моја карта за трајект биле у мојим рукама, укрцали смо се на брод и путовали уз галебове. Галебови које сам хранио директно из руке показивали су ми да брод иде у правцу неког питомог места, а облацима прекривен врх Атоса у чијем смеру смо пловили говорио ми је да идем у неком тајанственом правцу, коме приступ није лак. Искрцавањем у месту Јовањица започиње мој четвородневни боравак на полуострву који представља комадић Неба на Земљи.
Богородичин двор се налази на Небу, а нас је удостојила да можемо приступити предворју које нам је оставила у наследство. Она нас позива да посетимо Њен врт – Свету Гору, као што нас позива да дођемо у Њено молитвено наручје. Када смо се искрцали у хиландарској луци, Јовањици, по први пут сам закорачио на Свету Гору. Предамном су била четири Светогорска дана. Тада сам умишљао да ће то бити довољно времена да сазнам нешто више о Светој Гори, али на крају се испоставило да је то ипак недовољно, јер осим личног искуства, све ми је остало нејасно и мистериозно.
Ненад Бадовинац,
Мај, 2011.