Литургија на празник Успења Пресвете Богородице
Празник Успења Пресвете Богородице један је од најзначајнијих православних празника. Без обзира што је манастир Лепавина посвећен празнику Ваведења Пресвете Богородице, ипак у народу околних села постоји завет празновања Успења Пресвете Богородице. Тог дана, на празник Успења Пресвете Богородице, стотине људи посетило је лепавински храм и и том приликом доживели су благодат овог светог места. Народ често долази овде, а да истовремено не може да објасни каква их то невидљива сила привлачи на ово место. Једни дођу да се диве лепоти природног амбијента, други да принесу свеће за здравље и упокојене, али све њих у лепависку котлину призива необјашњива сила. Без обзира на разлог свог доласка, верници се прво поклоне Чудотворној икони Богородице Лепавинске, затим и светињи у капелици Светог Тихона Задонског, и гробу блаженопочившег архимандрита Гаврила, кога је владика Порфирије у беседи, коју је изговорио на данашњи празник, назвао Светим човеком. Ове владичине речи урезале су се у моје срце, јер су доказ да иако ослабљена, моја вера ипак постоји и оно у што сам веровао, по владичиним речима, можда се једног дана оствари.
Након Свете Литургије, по изласку из храма, у духу смо били јачи. Приметио сам то на браћи и сестрама које овде сусрећем и са којима имам један посебан однос, братски и сестрински. Отишао сам потом у салон за госте у којему је било припремљено послужење за Владику Порфирија и свештенство. Владика Порфирије је тада коментарисао да треба да ми напише предговор за књигу. Надам се да ће то бити ускоро, а сам Бог ће одредити датум изласка из штампе моје дуго очекиване књиге, под називом: “Како сам срео свог духовног оца – архимандрита Гаврила Вучковића“. Тема књиге биће, како је лектор рекао “Путопис моје душе“. Са Владиком сам касније прошетао међу народ и направио неколико фотографија верног народа како од свог владике узима благослов.
Митрополит Порфирије са свештенством у манастиру Лепавина
Са празником Успења Пресвете Богородице завршава се круг годишњих црквених празника. Тада, на дан великог празника, у то дубоко верујем, Богородица је са свима нама у манастиру Лепавини, и народ на тај дан доживи неописиву лепоту овог празника. Црквени празник који се ускоро обележава је Црквена Нова година, и то је за хришћане једина истинита Нова година коју прославлајају, занемарујући календаре које називају “по новом” или “по старом” календару. Од тада, од 01.септембра почиње нови круг православних црквених празника. Потом ће доћи и први празник у Новој години, када се такође у манастиру Лепавина прославља Богородичин празник, празник Њеног рођења. У целој Православној Цркви, па тако и у нашим животима, Њено присуство чврсто је изражено, и поготово овде у Лепавини, где се налази Њен Свети лик иконописан на Чудотворној икони, на којој Она изражава своју Светост.
Тог празничног дана посебно занимљиво било је једној малој Марти, која овде често долази са својим родитељима. Када је видим како се овде безазлено игра, чини ми се као да јој је овде други дом. У свим детаљима она пронађе занимљивост за себе, без обзира да ли је то лист неког цвета или играчка коју су јој родитељи купили на оближњем штанду. Њени родитељи су ме замолили да направим неколико фотографија, и самим тим Марта је имала занимљиви израз њеног поштовања према мени. Заједно смо отишли на гроб оца Гаврила и тамо се задржали довољно дуго да му се и поклонимо, али и помолимо за његово молитвено залагање пред Господом за нас грешне. Отац Гаврило нам је и након упокојења близак. Живећи духом у вечности, за њега је сада сва наша прошлост, садашњост и сва наша будућност део једног трена, а ми, његова духовна деца верујемо да је он у сваком том трену са нама.
Упознао сам многе људе, размењивао контакте, и на крају дана, пре поласка кући сву своју радост хтео сам да поделим са човеком, чију мудрост много ценим. Пришао сам му, на раздаљину од које нас мудри људи не пуштају ближе к себи. Сео сам поред њега и радосно коментарисао велики број људи који су данас посетили манастир Лепавину. Он је ћутао и био је хладно озбиљан, док сам ја био радосатн и певушио од среће, истовремено се радовао и празнику, и великом броју људи који су посетили светињу. Он је моје речи коментарисао са пуно животног искуства и тада је рекао: “Гледам ове људе који се овде без пастира врте, не знају ни куда ће, ни шта ће. Тужан је то живот, јадни људи, јер не знају да се радују животу. Данашњи људи су изгубљени. Нема ко да их води. Уз то постоји и још једна трагедија која је задесила народ, а то је недостатак радости у животу. Људи не знају да се радују животу!”.
Након тога није више хтео да прича самном и није било смисла да га питам да ми разјасни то своје мишљење. Тада се и моја радост некако примирила, разумео сам га потпуно. Помислио сам истовремено: хоћемо ли икада више као народ, или као појединци да призовемо Бога у наше животе, да се вратимо Богу? Време убрзано пролази и све брже нестаје, а ми у брзини пролазности све мање знамо и можемо да се сналазимо. По мом скромном мишљењу то убрзано време није криво, јер ми сносимо одговорност. Наше мисли и дела обликују свет и време у којем живимо. Потребно је да се као појединци променимо на боље, а најлакше је одлучити се за личне промене на дан великог празника, као што је данашњи празник Успења Пресвете Богородице којег сам имао прилике прославити у световаведењском манастиру Лепавини.
Ненад Бадовинац,
Avgust, 2018.