ruta_lepavina

Рута за трчање по околним шумским путевима

Како би брига о духовном здрављу била потпуна потребно је бринути се и о телесном здрављу. Телесно здрав човек, лакше се може усредсредити на молитву.

Тог дана, лепавински крај је обухватило помало облачно време, по којем се не могу урадити квалитетне фотографије. Време је било идеално за рекреацију, за трчање по околним шумама и путевима. Отац Гаврило отишао је да се мало одмори од мене, обукао сам своју спортску одећу и кренуо да трчим. Одабрао сам руту трачања кроз шуму, све до Великих Сесвета. Без обзира на име, то је једно мање село, удаљено око пет километара од манастира. Успон из котлине довољан је за загревање. Наставио сам путем који је водио кроз густу шуму. Првихпетсто метара најтеже је трчати, док се тело не навикне на напор. Сваки корак ми је све тежи, размишљам да станем. Мислим да ми је већ потребан одмор. Ипак, не одустајем, наставио сам да трчим без паузе. Шума преда мном била је све гушћа, али наставио сам да пратим асфалнти пут. У једном тренутку почела је да пада киша. Прво ситна, а после све јача и јача. Убрзо ми се низ чело и образе цедила све јаче. Но, нисам одустао. Одлучио сам да трчим до прве куће, ка првом селу. Након прелепих шумских предела, које сам трчећи посматрао, није ми сметао ни нераван терен, који је испуњен успонимаи низбрдицама. Касније, ни киша на образима ми није сметала. Трачао сам просечном брзином и нисам се заустављао.

Након пола сата непрекидног трчања, стигао сам до првог села. У дворишту прве куће, седео је под кишобраном један дечкић. Сакрио се од кише и тако чувао козе које су пасле траву. Махао ми је из даљине. Одмахнуо сам му и кренуо даље ка средишту села. Узео сам јабуку из оближњег воћњака, и уз краћу паузу на киши и одмор кренуо сам назад према манастиру. Поново сам прошао поред куће дечкића и његове ливаде, на којој су пасле његове козе. Махнуо сам му поново, а он и његов отац сели су у аутомобил, и кренули су за мном. Стигавши ме зауставили су ме да би ме питали: „Да ли хоћете да Вас повеземо?“, да не бих покисао. Одбио сам, рекавши то је моја рекреација, мој труд, за моје здравље. Његов отац је био сумњичав, било му је чудно и рекао једа овде нико не пролази, а поготову да нико не трчи. Помислио је, и уплашио се, да је неко дошао са намером да краде у селу. Упитао сам зачуђено: „Да краде? Па, шта овде људи краду? Ето, узео сам једну јабуку!“Он је рекао: „Ма, добро за јабуку, нема везе, него краду алат за тракторе и слично“.  Видео је да држим бројаницу у руци, и седевши у аутомобилу, одмеравао ју је погледом. Истовремено сам приметио бројаницу на његовој руци, уствари, то је била католичка круница. Уитао ме је: „Шта то држиш у руци?“ Рекао сам да то је бројаница, православна бројаница и примећујем да и он има круницу. На то је он рекао: “Па, нема то везе, све је то исто. И бројаница и круница, служе за исто, за молитву“. Био је упоран да ме вози до манастира, поново сам одбио, рекавши да настављам трчање, без обзира на кишу. Тако је и било. Уз краћи одмор, наставио сам да трчим назад према манастиру. Киша је почела све јаче да пада, био сам тежи за неколико литара кишнице. Тренерка ми је скроз била мокра, исто као и патике, а кишницу сам брисао са трепавица како бих видео куда трчим.

Било ми је лакше, када сам стигао пред котлину одакле сам видео манастирски торањ. У џепу тренерке била ми је јабука. Чувао сам је. Била је лепа, сјајна. Подсећала ме је на разговор о бројаници, који сам водио на киши. Када сам стигао у манастир, отишао сам да се истуширам. Након краћег одмора, срео сам оца Гаврила у ходнику. Отац је стајао пред прозором, окренут према врту и коментарисао старо дрво. Слушао сам га: „Погелдај како је ова јабука стара, има преко стотину година“. Помислио сам, како сам одлучио да претрчим десет километара по киши, да бих донео једну јабуку из суседног села, а родно стабло са истим таквим јабукама, имао сам у самом дворишту манастира Лепавине. Сада знам, како је братствуовде, све имају, овде у котлини. Како год, трчао сам, добро покисао, а сада ћу се засладити јабуком коју сам донео из суседног села.

Ненад Бадовинац,
Септембар 2015.године

Поделите са пријатељима...