Град Печери, северо-западна Русија
Прелазак севернозападне границе Русије са Естонијом, означио је почетак боравка у непрегледној руској духовности. Након нешто више од 2.000 километара вожње стигли смо у Русију. Прешавши границу наставили смо да возимо према Псково-печерској лаври. То је манастирски град који унутар својих зидина чува неколико храмова, мноштво капелица и комплетну манастирску економију. Возећи се у рано-јутарњим сатима тражили смо смештај како би остатак ноћи бар кратко одспавали у Паломничком центру. Када сам резервисао свој кревет, легао сам на њега и пропао за неких десетак центиметара. Но то ми није сметало. Стари жичани кревет је био бољи од седала у аутобусу. Било нас је 20-так у великој соби.
Пешачући ујутро од поклоничког центра до манастирске лавре, пролазио сам делом града Печера у којем се налазе приватне куће. Занимљиве су биле куће, грађене искључиво од дрвета. У овом делу еуропе, дрво је главни грађевни материјал, има га у изобиљу. Дивио сам се дрвеним кућама, а са друге стране се радовао могућем сусрету са Александром Воронцовим који често долази у Псково-печерску лавру. Александар је човек који је пет година провео у чеченском заробљеништву, током којег су га неколико пута стрељали, пуцајући директно у њега. Било је то 1995. године током првог чеченског рата. У тим ратним данима ушао је у заседу, тј. у сигурну смрт. Група је спашена, сви осим Александра. Експлозија га је одбацила 50 метара ниже у неки јарак, и тамо су га заробили Чечени. Руска војска, војници његовог тима су га тражили три дана, али га нису успели наћи. Отписан је као нестало лице и предложен за орден храбрости. Тек почетком 2000. године, пронашли су га у јами, након 5 година заробљеништва. Био је умотаног у врећу. Проживео је борбе прса у прса, на начин да га чечени покушавају убости у срце, а он се голорук брани. Такав немилосрдан живот га је пратио пет година, а када је напокон видео своје спасиоце, повикао је: “Момци чекао сам вас 5 година”. Када се након неког времена опоравио, испричао им је шта се све догодило са њим.
У заробљеништву га две године нису хранили. Преживео је љубећи крстић којег је носио око врата, а за то време је јео куглице од глине које би прекрстио и појео. Зими би јео снег, такође прекрстивши га најпре. Каже Александар да су му те куглице снега биле слађе од меда. Пет пута су га стрељали на Васкрс. Спремни да пуцају у њега са аутоматима спремним за стрељање, викали су му: “ајде моли се свом Богу, ако Он постоји, спасиће те”. Александар је говорио: “Господе Исусе, Христе мој предивни, ако је срцу Твом угодно, ја ћу поживети још мало”. Они репетирају, али нема пуцња, мењају шанжере и опет ништа, мењају аутомате, али опет ништа. Прилазе му и говоре: “Има крст”, у том тренутку, каже Александар, као да их је благодат Светог Духа оборила и они сви падају на колена. Пуцајући поново директно у њега нису могли да га убију.
Касније се у Александра заљубила чеченска девојка. (Срце је доиста чудесан орган). Имала је 16 година. Она му је носила храну, спуштала му је канапом у јаму козије млеко. Након неког времена открили су је њени родитељи, који су је шибали због тога и закључавали у оставу. Њено име је Асел. Везали су је, али она је ноћу прегризла канап, изашла из оставе, помузла козе, и однела му млеко. Касније се Асел крстила и сада јој је име Ана. Данас Александар и Ана имају двоје деце, Кирила и Машу. Много тога је Александар преживео у том логору смрти. Када су га питали како је преживео све то он каже: “Гледао сам у небо из оне своје рупе и тражио свог Спаситеља. Плакао сам и тражио свог Бога. А сада се ја умивам Његовим рукама”.
По мом сазнању, Александар и Ана, живе у околини Псково-печерског манастира, а у саму лавру долазе на богослужења. Некако сам се надао да ћу га видети. Распитивао сам се код монаха и свештенства за њега, питао пролазнике, али нисам успео доћи до њега. Хтео сам да му оставим иконицу Пресвете Богородице Лепавинске, јер, као што је њега спасио крстић којег је носио од свог крштења, тако је и током рата који је својевремено беснио у Хрватској иконица Пресвете Богородице Лепавинске такође спашавала људе који су имали слична искуства попут његовог. Желео сам да га видим, упознам, и поклоним му иконицу Пресвете Богородице Лепавинске. Он је вероватно скроман и о својим искуствима ми не би пуно причао. А управо скромни људи имај пуно тога да кажу и поделе са нама. Но, помирио сам се са чињеницом да га нећу срести, али верујем да ће кад тада иконица Пресвете Богородице Лепавинске доћи у његове руке. Она проналази начин да дође до Богом одабраних људи којима пружа руку спасења и охрабрења. Она је вечно са својим изабраним народом којег чини радосним чак и у тренуцима највеће људске патње.
Ненад Бадовинац,
Јул, 2015.