Засеок Милачићи – Шар Планина
Возећи се превојима Косова и Метохије, у које год место да смо пристали, оно је било испуњено младим људима. Без обзира да ли су по националности Албанци, или Срби који живе у српским енклавама, сви много раде, некуда журе, и трче највише за послом. Није људима, који су остали овде да живе, стало до немира и ратова, већ им је жеља да стварају бољи живот за себе и своју децу. Такав утисак сам имао посебно у српској енклави у Штрпцима и околним селима. Након што смо одморили и попили кафу у Штрпцима, возили смо према Призрену преко Шар Планине. Наставили смо вожњу до Средачке жупе у делу српске енклаве која није много насељена. Стали смо да видимо непроцењиво дело зидара Печалбара који су вештину архитектуре и градитељства, још у XIV. веку, за време Цара Душана, донели из Цариграда овде у Призренски крај.
Стали смо у Средочкој Жупи у засеоку Милачићи, прошетали смо селом, али не тако безбрижно, јер на сваких неколико метара вребали су нас пси шар-планинци. Опасни су то пси, који да нису били затворени иза својих ограда (а било их је и оних мањих, који су шетали поред нас) имали би гадне обрачуне са њима. Својим досадним лајањем нису нас спречили да се окренемо невиђеној уметности, која се вековима стварала овде у засеоцима Шар Планине. Посебно умеће изградње ових кућа, преносило се у овом крају са колена на колено, а касније од XVI. века, градитељи Печалбари одлазили су да граде на Свету Гору и од тамо доносили, додатно знање, архитектонско умеће уз додатне градитељске линије. Тако је било све до почетка прошлог века, када су грађене последње зграде у стилу ове заборављене архитектуре Средњег века. Тај стил до данас није мењан и једино је сачуван још у овом крају. Вешти су то били архитекте, чији је стил градње данас заборављен. На крају села кроз који смо шетали, лагано, по прелепом времену уз планинску климу, дочекао нас је чика Радислав, који нас је позвао код себе у двориште желећи да нас све заједно почасти домаћом ракијом.
Тим путем, само нешто даље долази се у село Сучићи, које је најиздвојеније српско село у овој енклави. До тамо се нисмо возили. Међутим, тамо да смо дошли, изненадили би се додатном чуду – многобројној деци. По причама које сам чуо, пре само неколико година село је требало да изумре, али у међувремену се родило много деце и ускоро ће им требати нове школе. Чини ми се да се Косово и Метохија уздиже из пепела и да из заборављене земље ниче нови живот. Живот са којим млади могу бити поносни, јер млади који су овде остали, превазишли су смисао подела, и тако, као победници су изашли из мучног мрака ратних страдања.
Ненад Бадовинац,
Септембар, 2018.