Уочи празника Светог Јована, зове ме Д. и пита ме: да ли могу да купим и донесем у манастир Ваведење десет кесица ванил шећера, јер она управо припрема Славско жито за мати Михаилу која сутра слави своју Крсну славу.
Рекао сам да ми није то проблем, и кренуо сам чим сам завршио своје обавезе. Кесице са ванил шећером потражио сам у оближњој продавници. Када сам дошао до полице са траженим артиклима, наишао сам на више различитих врста ванил шећера. С обзиром да нисам стручан да одаберем идеалну врсту ванил шећера, одлучио сам се за ону врсту која је била у најлепшем паковању. Препустио сам се осећају за лепо. Као и увек, сигуран сам да ако одаберем оно што је лепо, да нећу да погрешим. Мати Михаила воли да јој Славско жито и Колач пре посвете буде украшено. Сестра Д. је наставила да украшава жито у које је додала ванил шећер који можда није био најквалитетнији, али био је упакован у најлепшу амбалажу.
Мати Михаила ме дочекала са радосним монашким осмехом. Она је једна од најпоштованијих монахиња у Српској Православној Цркви. Непрестано слави Бога и каже, ако би се поново родила, поново би бирала да буде монахиња. Понудили су ме кафом. Било је већ касно, а мени је уместо “хвала” био довољан осмех мати Михаиле са којим ме испратила. Њен осмех изгледао је тада као говор духовности којим ми је мати нешто хтела рећи, али ја не разумем говор духовности којим православни духовници често разговарају. Требао бих још много да учим о духовности, да бих разумео осмех просте монахиње.
Ненад Бадовинац,
Јануар, 2018.