Недељно поподне за мене има посебну лепоту, јер тада успевам откуцајима срца дати посебну пажњу. Свакодневне обавезе сводим на минимум. Покушавам се приближити себи. Слушам откуцаје срца, слушам своје дисање. Пратим ускладу тог савршеног функционисања природног ритма. У случају да овом савршеном систему нешто затреба, оно подигне свој глас, којег не смем да игноришем, јер оно се побуни и тада оболи.
У једној од својих вредних књига које моје тело пише мени у част, подебљаним словима читам: “Не заборави ме, јер ако ме заборавиш, угинућу.” Често се недељом поподне сетим те поруке, у тренутку када у тишини слушам себе. Много година, много доживљаја, много дана и ноћи уграђени су у моје дисање у те откуцаје срца. Размишљам о њима, о тренуцима искуства који су изградили моју телесну и духовну личност. Вредни су и богати ти доживљаји.
Аил, једног дана тело ће да се умори, очи ће да се затворе, и своју причу ће завршити под земљом. Убрзо ће и нестати, претворивши се у прах. У прах ће се претворити тело које је у свом детињастом добу трчкарало, играло се улицама и травнатим игралиштима. Нестаће оно тело које је у свом младалачком добу, са својим драгима делило сву енергију живота. Нестаће, скупивши с годинама довољан број старачких бора.
Као сећање на тело, остаће само слике са добрим и лошим делима. Она наша добра дела, на која се сви данас позивају, и о којима се много прича, претварају се с временом у нашу сујету. Све слике наших добрих дела претварају се временом у јаку сујету, која умрежава цео свет и заробљава у кавез свако наше добро дело, заробљава она тако наше душе и наше тело. Можда је то разлог зашто је наде све мање у свету, али без обзира на то, од љубави се никако неисплати одустати.
Ненад Бадовинац,
новембар, 2012.