Мени најлепши крајеви Србије припадају – њеним средишњим и западним деловима. Тамо човек и природа као да су у својим колевкама. Због јединствености овог краја, обилазак Западне Србије поклонили смо природи. Започели смо путовање у Врњачкој бањи. Ноћење је било резервисано у хотелу, у којем смо били једини гости. Чини се да у том делу године нико не посећује ову природну оазу. Врњачка бања је позната по својим лековитим водама, али мене је овај пут пленио мирис ваздуха и тихи жубор изворске воде. После радно проведеног наредног дана, наставили смо путовање према Ужицу. На том путу су нас окруживале неочекиване природне појаве, у облику планинских врхова. Чиста је то била природа, али без људи. Села кроз која смо пролазили, била су напуштена. Сав народ преселио се у велике градове тако да је овај део Србије препуштен природи.
Из Врањачке Бање до Ужица путовали смо занимљивом рутом кроз Ивањицу и Ариље. Ово је моја прва посета овим градовима. Нисам никада тамо био, али знам за њихову велику историјску вредност. Највећа знаменитост Ивањице су манастири и цркве. Има их око 40-так у том крају. Један од манастира је Манастир Ковиље који потиче са почетка XIII века. Овде се налази и Манастир Клисура, за којег се надам да ћу да га посетим, бар други пут када ћу имати више времена. Ивањица се налази на југозападу Србије, смештена је у крило седам планина. За нас је долазак у Ивањицу само на први поглед изгледао једноставан, али у стварности, једва да смо стигли у тај мали градић.
Кренувши из Бање, пратећи “краћу” руту, испред аута се појавио стрми, нејасни пут, све до малог сеоцета – Каоне. Били смо уморни и исцрпљени од радног дана, тако да нас је умор полако превладао. Возећи се “краћим” путем, убрзо смо увидели да нешто није у реду са удаљености. Појавило се посебно неочекивано изненађење: уместо асфалта, испред нас се појавио километрима дуг макадамски пут. Гледајући на GPS карту, видели смо да нам предстоји невероватних 60 км по овом лошем путу. Путовање нам се отежало јер смо стално у подсвести прижељкивали асфалт, очекивали смо га иза сваког следећег завоја. Но, њега никако нисмо дочекали. Избегавали смо дубоке рупе и провалије и тако возили путем који нас је водио између готово седам високих врхова. Само невероватна сила Божија могла је креирати овај занимљиви пејзаж. Сама природа у томе никада не би успела. Човек није препознао ову лепоту природе, није се снашао у њеном окружењу, па је напустио села и избегао из ових крајева. Није ни чудо, јер и нама је подсвест говорила да је најбоље што пре, бар пре мрака, напустити овај прашумски амбијент. GPS сигнал је показивао да ће се тек после 1,5 сат вожње, појавити асфалтни пут. Зауставили смо се неколико пута како би доживели чудновати пејзаж састављен половично од дивљине, а половично од прашуме и ливаде. Често смо уз пут наилазили на запечаћене димне печнице у којима се пече дрво и тако настаје ћумур, посебна врста дрвеног угља.
У тој, рекао бих нетакнутој дивљини, на сред пута препречила нам се грана срушеног дрвета. Изашао сам из аута да помакнем грану, али нисам за то имао довољно снаге. Била је превелика и претешка. У том тренутку из даљине приметио сам да ми се приближава човек који је моторном пилом рушио још неколико околних стабала. Пришао ми је, како би ми помогао. Његов, претпостављам, рођак, један старији господин стао је до мене, обратио ми се са жељом да ми помогне. Наишао сам на жељу за сусретом. Обрадовао сам му се као и он мени. Као да смо у родбинском сродству, само што се нисмо загрлилим у тренутку када нас је упутио на прави пут до дуго очекиваног асфалта. Све знаменитости Ивањице смо прескочили и оставили за неку другу прилику. Наставили смо до Ужица испуњени дојмом Србијанске прашуме која је у себи скривала многе изазове. Кренувши “краћом” рутом од Врњачке Бање до Ужица, завршили смо путовање вишесатном вожњом макадамским путем који нам је помогао да се боље упознамо са лепотама Србије. Живећи у граду, нама је готово немогуће дознати лепоте природе којој припадамо, коју све више избегавамо због нашег све учесталијег технократског начина живота.
Ненад Бадовинац,
јун, 2013.