Početak je radne sedmice, ali ne obične. U ponedeljak je Krstovdan, u utorak Bogojavljenje, a u sredu je Jovanje, za čudo uspeo sam svaki dan pre posla prisustvovati Svetoj Liturgiji, do sada mi se to nikada nije dogodilo da sam u tri dana prisustvovao na tri Svete Liturgije!
Ova nedelja mora biti posebna po nečemu.
Na Krstovdan, trebalo je ranije doći na Svetu Liturgiju u manastir Vavedenje, nakon koje smo se svi okupili oko bačvi sa vodom koja će uskoro biti krštena i postaće sveta. Od tada može stajati mesecima i godinama da se ne kvari. Na kraju Svete Liturgije prilazi mi mati Serafima da me pita hoću li da zvonim sa malim zvoncetom ispred Vladike hvostanskog Atanasije Rakite po konacima? Mooolim, gde ću da zvonim? Kako ću da zvonim ispred Vladike? Kojim putem po konacima, da li ću ja voditi Vladiku? Kako ja? A onda tihim glasom da me niko ne čuje, upitam mati.. Mati, izvinite kako cu znati kuda treba da idem sa zvoncetom? Kaže mi mati ne brini, ja cu ti otvarati vrata pa ćes tako sve znati. Shvatio sam da se mora sve kelije i sve prostorije proci kako bi Vladika iza mene mogao da posveti manastirski konak. Odzvonjavao je celi manastir toga prepodneva, išao sam ispred, a vladika me pratio, svaki kutak manastira smo posvetili. Teško su mi posle objasnili da moram da stanem sa zvonjavom, pa se zvonce moglo čuti i posle posvećenja prostorija!
Zatim je došlo Bogojavljenje, a treći dan i praznik Jovanje, slavili smo krsnu slavu mati Mihaili, koja se malo oporavila i vratila iz bolnice u svoju kelijicu, skupili smo se u maloj trpezarijici. Ovde smo se veselili i slavili, častili i gostili. Mati se oporavlja pa smo morali da se suzdržimo sa izražavanjem ljubavi prema njoj. Bas u tom trenutku zove me o.Gavrilo, uspeo sam nekako da otac čuje mati, nisu pričali baš dugo, bio sam u blizini, nisam slušao o čemu su pričali, ali čuo sam u jednom trenutku da je mati spominula „Blagovesti“. Nisam siguran da su pricali o radio Blagovesti, ali blagovest su spominjali.
Eto tako je počela ta nedelja, sa tri Svete Liturgije na kojima sam bio uzastopno, ali za reč Blagovesti, ipak sam sigurniji da mi se pričinilo da sam to čuo u razgovoru mati sa ocem. Tako je počela ta doista posebna nedelja, a završila je još lepše, ta posebna nedelja. Sutradan, sestra Slavica iz Sarajeva me pozvala da podeli samnom vest, da je otac Gavrilo izabran od Svetog Sinoda Srpske Pravoslavne Crkve da izabere koverat sa imenom novog Patrijarha Srpske Crkve. Našoj sreći nije bilo kraja, zadovoljstvo u srcima i toplina u duši se osetila i kod mene kako i kod sestre Slavice i svih nas povezanih oko manastira Lepavine.
Bila je to za sve nas blagovest koja mi se predskazivala još početkom nedelje.
Kroz sat vremena zove me otac Gavrilo da mi kaže da dolazi u Beograd nesto da obavi pa da će trebati da ga prevezem. Nisam ostavljao dojam ocu da znam o cemu se radi, samo sam zaželeo ocu sreću na putu i u Beogradu. Ovo je bilo retkost da sam primetio kod oca da je iznenađen. To je čisti znak da je dobio nagradu od Gospoda. Nagrada za neprekidan rad na Njivi Gospodnjoj.Mnoga srca povezana manastirom Lepavina su bila ispunjena veseljem kada su čula da će otac Gavrilo izvuči koverat sa imenom novog patrijarha srpskog.
Kada je Sveti Sinod pozvao oca Gavrila da izabere koverat, otac se nalazio u banji Mlječanici na rehabilitaciji. Otac nije hteo da ide na tako važnu dužnost bez blagoslova Presvete Bogorodice. Tako da je kasno u noći sa sveštenikom iz Prijedora putovao za Lepavinu i tek u 2:00 u noći je stigao ispred ikone Presvete Bogorodice u Lepavinu, uzeo je blagoslov od Bogorodice i jednu malu kutijicu iz svoga ormara. Tek tada sa blagoslovom i kutijicom je krenuo za Beograd.
otvorene koverte sa imenima vladika, nakon što je Arhimandrit Gavrilo
izabrao jednu sa imenom Vladike Irineja niškog.
Već sledećeg dana oko podne, rasčulo se po Srbiji da je koverat sa imenom novog Patrijarha Srpskog Irineja izvukla Duhom Svetim vođena ruka Arhimandrita Gavrila iz manastira Lepavine. Veče pre očevog povratka bio sam pozvan na zajedničku večeru kod oca Vaje, imali smo bogatu trpezu koju kao i uvek protinica Rada sa maksimalnim trudom priprema za oca Gavrila. Pre večere otac je izvadio malu kutijicu koju je uzeo kada je išao u Lepavinu po blagoslov pred Ikonu Presvete Bogorodice. Malena kutijica bila je puna delićima moštiju koje je otac sakupio još kada je bio na Svetoj Gori, pomolili smo se ispred moštiju. Tražio sam tada Svetitelje da se pomole pred Gospodom za mene. Znam da će Gospod spasiti mene grešnoga, spasiće me Gospod i oprostiće mi. Čekaću ja koliko god bude trebalo, dok se Gospod ne smiluje, ali Gospodu su ipak milije molitve Svetitelja iz očeve kutijice.
Sledeće jutro otac i ja smo krenuli prema banji Mlječanici, gde sam trebao ostaviti oca da nastavi sa rehabilitcijom. Putem smo pričali o jednostavnim životnim temama. Otac je tako jednostavno pricao o životnoj mudrosti, opet me otac podsetio da je život jednostavan, i da je životna mudrost tako blizu čoveku. Samo kada bi čovek imao otvorene duhovne oči da je spozna. Volim kada otac priča tako jednostavno, razumljivo o važnim životnim stvarima. No, u razgovoru sa njim uvek mi nedostaje jedna karika. Kada ga slusam to je sve tako jednostavno i shvatljivo, a kada ga pogledam u oči, vidim veliku dubinu, mudrost, znanje. Životnu energiju i milijun šifriranih poruka koje ne mogu dešifrirati. Nedostaje mi neka karika između onog jednostavnog što priča i onog dubokoumnog u njegovim očima. Nedostaje mi taj ključ za dešifriranje tih tajni. U periodu koliko ga poznajem, uvek je jednostavan u razgovoru. Ponekad i malo dosadno jednostavan, da hoću da kažem, oče pa nisam ja više klinac, da morate prema meni baš tako. A samo minutu kasnije kada me pogleda i upita… Zastaje mi dah, jer se opet susretnem sa mudrošću i onim što mi je nepoznato u njegovim očima.
otac Gavrilo na ustoličenju Patrijarha srpskog G.Irineja
Gde je ta karika?
Kako je pronaći, moram li ići očevim stopama ako je zelim naći? Da li je taj ključ, ta karika, negde u svetu ili možda na dalekoj tajanstvenoj i nepoznatoj za mene Svetoj Gori. U svetu sam je tražio, ali je nisam našao, ostaj mi da je potražim na Svetoj Gori gde je otac bio punih 13 godina.
Možda je nikada neću uspeti naći, zašto bi to bilo nešto što bi ja mogao da spoznam, naučim ili osetim .. Da li je karika drugo ime za duhovnu snagu? Koju uvek kada joj se priližim kroz oca Gavrila naiđem na zid i velike upitnike koje me bockaju i teraju nazad, no kako da odustanem kada drugog puta nema, druge istine nema. Kako to da pored duhovne snage baš ništa drugo nije važno, pogotovo ne materijalno, da nije važno imati ni kuću ni stan, ni auto, niti dobar posao. Kakva to mora biti duhovna snaga, koje su to zivotne dimenzije koje mogu da osvoje ljudska srca i preokrenu čovekovu percepciju sveta i postojanja. Tajanstvena karika podrazumeva i duhovnu snagu, ali i ljubav – teorija o ljubavi je u knjigama i romanima. No neshvaćam koliko sam daleko od spoznaje šta se krije iza reči ljubav. Toliko daleko da možda već sutra kažem da ja doista nikada nisam spoznao što je ljubav i da nikada nisam voleo. Siguran sam da se tajanstvena karika sastoji i od ljubav.
Ako me Presveta Bogorodica pozove k sebi u Bogorodičin vrt, na Svetu Goru, makar na nekoliko dana, možda tamo uspijem da shvatim šta je to duhovna snaga i šta je to ljubav. Možda tamo upoznam kariku koja mi nedostaje kako bi razumeo o čemu to otac priča kada gleda duboko u mene kroz oči i dali priča možda sa nekim drugim Nenadom koji ga malo bolje razume. Ispred Ikone Presvete Bogorodice Lepavinske kao mali zaželo sam da me Presveta Bogorodica pozove da doživim Svetu Goru. Sada shvaćam da mi je od tada život išao nekim drugim smerom i nekako mi ima smisla sve ono što sam proživeo.
Od malena grešim, kasnije živim u grehu, a sada mi ostaje da se kajem. Ne prestajem da se kajem. Znam da će me Gospod spasiti. Gospode Isuse Hriste Sine Božiji spasi me grešnoga. Oprostiće mi Gospod. Znam da će mi uskoro oprostiti.
Nenad Badovinac, Beograd,
Januar, 2010.