Света Литургија у манастиру Тумане
Недавно сам стигао из источне Србије у којој доминирају Хомољске планине али и један посебан однос људи тог краја према вери. Остао сам цео дан у Хомољском крају и то ми је било довољно да понесем снажне утиске о животу људи који овде живе. О практичној вери је немогуће учити на факултету или чути из свештеничке беседе. Једноставно, њу човек носи у себи, и она се тако преноси, тако се чува од заборава. Истинита вера у Јединога Бога је записана у животу којим човек живи. Постоји ли данас уопште истинита, права вера? Да ли смо сачували веру или смо је са новим начином живота заборавили и запустили?
Кренуо сам рано ујутро из Београда према Хомољским планинама. Возио сам све док нисам већ негде око 8 сати, пратећи навигацију наишао у једном месту на слепу улици. Испред мене је завршавао асфалт, а настављао је земљани и блатњави пут који је водио у шуму. Морао сам да се вратим и изгубим драгоцено време на повратак. Љут на себе због погрешке у скретању, успео сам да дођем на време у манастир Тумане у којем се прослављао празник обретења моштију Светог Јакова Туманског. Киша је падала, али без обзира на њу, говото пет стотина људи је следило свештенике који су у литији носили светитељев кивот. По завршетку литије, почела је Света Литургија којом је началствовао архимандрит Стефан из Сомбора, уз саслужење архимандрита Стефана из манастира Зочиште, игумана суковског Серафима, игумана подмаинског Рафаила, архимандрита Ромила, игумана погановског Мардарија и уз остале свештенике Браничевске, Тимочке и Београдско-карловачке епархије. У гужви испред храма је мноштво људи нагло кренула у храм, и захваљујћи тој гужви ја сам се нашао поред кивота Светог Зосиме Синаита, који се овде подвизавао у XIV веку. Целу Литургију провео сам уз светитељев кивот. Сат и по сам провео поред дивног светитеља, не помичући се ни за један центиметар од кивота, што због гужве, што због жеље да што више времена проведем уз свете мошти и његов кивот који сам неколико пута током литургије целивао. Примећивао сам све детаље извезене на светитељевим одеждама, а које представљају андјеоски свет у којем светитељ сада живи. Након Свете Литургије, отац Стефан је изнео Славски колач испред храма, тамо га је благословио, посветио и поделио народу. Тек што смо сви поново ушли у храм, имали смо прилику да се поклонимо моштима Светог Јакова Туманског. Ред је био дугачак, по мојој процени готово пет стотина људи је чекало да се поклоне светитељу. Целивао сам том приликом миомирисну лобању Светог Јакова и добио на дар иконицу Светог Зосиме Синаита и комадић одежде Светог Јакова Туманског. Након обиласка гробова упокојених у чијим гробницама се налазе и земни остаци блиских сродника мог духовног оца, Архмандрита Гаврила, помолио сам се за душе упокојених, јер на тај начин, по православном предању ми који живимо на земљи изравно помажемо нашим покојним прецима и наше молитве су много корисне за искупљење њихових душа. У манастирском дворишту био је подигнут шатор под којим је за све присутне вернике био припремљен ручак. Амбијент испод шатора био је украшен домаћим украсним детаљима. Странице шатора биле су украшене ћилимским детаљима и дизајном, рекао бих да је све ово ручни рад.
Манастир Тумане
Сео сам на клупу у шатору, а одмах преко пута мене дошли су моји познаници из Београда, заједно са Ђорђем, познаником којег сам се најмање надао да ћу срести овде. Након ручка сам узео канистер за воду и отишао до испоснице Светог Зосима Синаита која се налази у шуми на километар далеко од манастира. До ње се долази пешице. Испосница је отворена и приступачна свима. Унутра се налази Свети Престо, неколико икона и много прашине. У оази тишине могао сам лакше да схватим како се овде својевремено подвизавао Свети Зосим Синаит, који је свој живот провео као отшелник (пустињак) и на тај начин досегао највише степене духовног живота. Његова религија била је љубав према Богу. Средиште његовог живота био је Господ. Усрдне молитве молио jе само са једном сврхом а то је да изрази најдубљу и најискренију љубав према Богу. Свети Зосим Синаит живео је овде и по хладноћи, и по киши и зими. Живео је у рају, највише због чињенице да му је Бог свакодневно био близак, помажући му свакодневно у ревновању. Борио се тако да сачува своју веру у Бога и верност према Христу.
Испосница Светог Зосима Синаита
По повратку пешачио сам спорије и тада је и време пролазило спорије око мене. У сусрет ми је долазило неколико монаха, један од њих био је отац Рафаило Бољевић. Спустио сам главу и прошао поред њих. Вратио сам се у манастир и посетио гостопримницу која се налази са друге стране улице. Поручио сам једну домаћу кафу уз коју сам се угрејао. Било ми је потребно да се мало окрепим и да ми се слегну утисци након посете ове древне испоснице. Овде сам такође срео свог брата у Христу, Ђорђа из Београда. Мало сам се одморио и окрепио у овом топлом амбијенту. Након краћег одмора, назвао сам свог доброг пријатеља Љубисава који живи у овом крају, полубрата од оца Гаврила. Без оклевања, под утиском испоснице коју сам малопре посетио, рекао сам му да ускоро стижем до њега са намером да обиђемо знаменитости Хомоља. Након посете испоснице Светог Зосима Синаита, хтео сам да наставим са упознавањем знаменитости овога краја. Потражио сам у гужви игумана манастира Тумане, оца Димитрија, поклонио сам му своју књигу “Сусрети са Светим местима” и мало поразговарао са њим. Отац Димитрије ме питао за оца Гаврила, да ли се отац опоравља и постоји ли могућност да ускоро посети манастир Тумане, јер како каже отац Димитрије, ово је први манастиру у који је отац Гаврило дошао као искушеник Бора.
Село Дубока и извор чудотворне воде
Када сам дошао по Љубисава, било је већ касно поподне, нисмо имали пуно времена, али смо зато одмах кренули да посећујемо интересантна места. Љубисав ме прво одвео у Волују, суседно село у којем ми је хтео показати зграду, основну школу у којој је отац Гаврило ишао у основну школу. Била је то стара зграда, али врло добро очувана и одржавана. Тамо је и данас основна школа. Отишли смо до новоподигнуте цркве Свете Петке испред које се недавно догодило чудо, причао ми је Љубисав да се у ватри коју су запалили приликом прославе завршетка изградње храма појавио лик особе која је држала књигу у руци и која је била окренута према цркви. Без много задржавања посетили смо и осталу родбину оца Гаврила који су се изненадили када смо дошли. Живе далеко у природи, далеко од пута, до њих се долази пољским путем. Много су се обрадовали када смо им дошли у посету. Причали смо о вери и животу. О могућности и снази вера да зближава људе, а не да их раздваја. Ако успемо да се зближимо, тада ће нам бити лакше да очувамо веру. Као предуслов важно је само да у средиште нашег живота ставимо Господа. Наш разговор је текао таквим тоном, започет на ливади, али од занимљивости теме нисмо стигли да уђемо у кућу. Цео овај крај у којем сам се током разговора налазио, подсећа на испосницу. На месту где смо стајали и причали, у ранија времена налазио се ранохришћански храм којих је у времену римског царства било веома много у овом крају. Причали су ми о чудесном, лековитом извору који се налази у близини и на чијем месту је такође био ранохришћански храм који је већ вековима затрпан земљом. Када сам то чуо замолио сам Љубисава да ме одмах одведе тамо, желео сам да видим то свето место. Оставили смо ауто на путу и наставили пешке до тог извора. Изненадио сам се када сам видео да овај чудесан извор извире буквално из корена дрвета. Да би се умио овим извором, било је потребно да се спустим у корен дрвета. Тамо као да сам био покривен топлином самог дрвета и његовим кореном. Ово дрво осим извором воде који се налази у његовом корену као да лечи својом емоцијом које неописиво делује на људе. Потпуно је необјашњив осећај и спознаја да природа толико помаже човеку. Човек као део природе потпуно је свестан да му је природа сапутник ка спасењу, да му је пријатељ на том путовању. Велика је тајна Божија стварање биљака и животиња са циљем да служе човеку. Човек је отишао далеко са цивилизацијом и сада се не бави више природом. Самим тим удаљио се од Господа који му је дао природу и целокупно стварање на служење. Занемарујући овај Божји дар човек ствара своју властиту природу. Овде је и отац Гаврило још као дечак проводио много времена. Изненадила ме тема о којој ми је Љубисав причао и каже како отац Гаврило зна врло добро ову крушку, ону јабуку. Нисам реаговао на његове речи, сматрајући сасвим нормално да ми је хтео рећи како су ова стабла још из времена од када је отац овде боравио и чувао стоку. Међутим, како је Љубисав то све више изражавао својим речима, имао сам утисак да се ради о посебној брижности људи са природом. Наставићу ово да истражујем, али већ сада сам постао свеснији да су људи у ранија времена природу, биљке, дрвеће, цвеће, али и животиње, схватали као дар Божији. Између природе и човека постојао је блиски однос. Људи из старине су на тај начин долазили до Бога. Христос им је био средиште живота, а све око Њега, била је природа. Човек је кроз тумачење природних појава и односа са природом јачао своју веру у Бога. Тада се није изучавала висока теологија, која је данас актуелна. Само су ретки, учени људи изучавали Свете Оце и Свето Писмо. За остале људе вера је била начин живота, живот у природи, однос са природом, а у средишту њиховог живота налазио се Христос од којег се никада нису одвајали. Срцем су живели и срце су Господу на дар приносили.
Свети Јаков Тумански
Свети Зосим Синаит
Свети Јаков Тумански, пре него се замонашио, имао је светску славу и титулу два завршена фактултета. Докторирао је филозофске и правне науке на познатим светским универзитетима. Приликом једне посете Србији и његовог вишедневног боравка у Врњачкој бањи, присуствовао је једног дана беседи на којој су били присутни Владика Николај Велимировић и чланови богомољачког покрета. Јаков је чуо богонадахнуту беседу од једног простог сељака и такнут њоме он је оставио све своје титуле и одлучио да цео живот посвети Богу. Прости сељак којег је слушао није изучавао школе, није знао теолошку науку, већ је животом сведочио Бога. У средиште свог живота поставио је Бога. Простим људима је лакше доћи до Христа, јер они комплетни створен свет, природу око себе и свој живот гледају чистим, просветљеним очима, а не заслепљеног од греха умом. Прости сељак тог времена живео је у складу са природом, слично попут Светог Зосима Синаита. Они су својим животом сведочили веру, и тако је преносили на нове нараштаје. Својим животом су били верујући и тако су чували веру. Да бих успоредио своје закључке са текстовима о овој теми који су доступни на интернету, уписао сам у интернет претраживач појам “Како сачувати веру?”. Изашло је много текстова у којима црквени поглавари пишу о нади да ће народ да сачува веру. Читајући остале наслове, наишао сам на текстове људи који се боре за веру како би је сачували. Но од давнина па све до данас, прости људи, попуст сељака који је беседио Светом Јакову, својим богоугодним начином живота, стављајући Христа у средиште живота, преносе истинску веру на нове нараштаје и тако је чувају од заборава.
Ненад Бадовинац,
Октобар, 2016.