Нашао сам се у врло незгодној ситуацији, задао сам си превелик путописни потхват: упознати Црну Гору у свега четири дана. Посветио сам ово путовање свима којима никада није довољно нових путописних искустава. Путовао сам црногорским горјем, а завршио приморјем Црне Горе. Иде ми у прилог што још није почела летња сезона, па нема оне летње гужве ни на путевима, ни на плажама, а нити у планинама. Гужва би само спречила лични сусрет са природом. У торбу сам сместио довољно папира, оловку и фотоапарат. Резервисао сам хотел у центру Подгорице и кренуо на пут аутобусом из Београда. Када сам стигао, распремивши кофер, потражио сам rent-a-car агенцију, јер истраживање које планирам није оствариво без аутомобила. Како бих вам предочио што квалитетније искуство природе потребно је да јој се приближим. Како бих се приближио природним појавама, упутио сам се прво ка надприродном. Кроз средиште града, по уским уличицама до цркве Христовог Васкрсења. Видевшу цркву и доживевши касније надприродност Свете Литургије којој сам присуствовао у освештеној крипти храма, био сам спреман да додирнем предивне пејзажне феномене Црне Горе.
Кратко је трајало путовање од Подгорице према првом циљу – Скадарском језеру. Отворено море је врло близу Скадарског језера. Врућина и примамљив мирис медитеранске климе привлачио ме је прво према обали, али ипак сам застао у месту Вирпазар, које се налази уз Скадарско језеро, уз тај величанствени природни феномен. Паркирао сам на самом уласку у језерску баштину. Изашао из аута и наставио да пешачим. Било је мноштво путоказа пред којима сам застао. Сви путокази су упућивали према многобројним скадарским светињама. Нисам одабрао нити један од тих путева. Све сам их заобишао. Путеви према скадарским светињама су били превелика непознаница за мене. Бојим се одабрати било који од тих путева, јер нисам спреман за могућа искушења. Помало ме је уплашио први контакт са језером, језеро је превелико за мој појам природног феномена. Крајеве му нисам назирао. Цело језеро ми се чинило као да је део морске површине. Застао сам пред првом препреком, а то је осећај ништавности у односу на снажну силу природе која овде зрачи. Та сила је била толико моћна да је успела заледити мој поглед. Направила је од њега ломљиво стакло које би се урушило пред ветрићем да је којим случајем запухао са огромних водених површина језера. Стајао сам на самом рубу шеталишта које гледа према пучини. Касније, када сам сабрао мисли скупио сам снаге да се окренем и пођем. Сама чињеница да нисам успео да упознам овај природни феномен, довела ме до пораза. Природа не воли дволичност. У мени је природа препознала део посрнуле цивилизације којој није стало до природних лепота. Језеро сам посетио и сутрадан, али тек након Свете Литургије у цркви Христовог Васкрсења. Сетио сам се да ми је језеро остало дужно неколико одговора. Да бих разумео збивања око овог величанственог природног феномена, овај пут сам повео са собом особу која је одрасла недалеко од језера, особу која сигурно боље од мене познаје природу овог језера. Возили смо се по обронцима планине које окружују језеро. Убрзо смо стигли до напуштеног села у којем смо пристали. Загледали смо се у језеро које се простирало до краја наших погледа. Површина језера је била глатка као огледало. У њему су се приказала нека моја сећања, моји записи. Много тога се одразило у површини језера. Видео сам овде комплетну природу. Требало је извући заборављене животне ситуације из заборава и ставити их испред очију. Гледајући околину и слушајући тишину, додиривао сам дубоке тачке моје маште и сећања. Све се то одвијало у делићима тренутка. После којих смо низ обронке брдовитог терена сишли до саме обале. Обала је била неприступачна, баш као и сеоске куће. Никога није било у двориштима камено-зиданих кућа које су својом старином украшавале обалу језера. Људи су отишли да живе у градове и оставили природу овде у самоћи. Проматрајући опустошена села која су окруживала језеро, схватио сам да човек није био милосрдан према овој природи, па га је природа протерала из овог раја у девастирано цивилизацијско окружење. Милијунски градови су нови дом човека, тамо где он робује другоме. Једва некако сам успео да окренем и онако мали ауто. Кренули смо назад, поново на врхове околних планинских брда. У једном тренутку смо скренули са споредног пута у још спореднији, како бих видео цркву чији се торањ уздизао довољно високо да сам га приметио из даљине. Била је то напуштена црква и напуштено гробље. Околина је деловала несигурно за истраживање, тако да осим призора прошлих заборављених векова, одавде не носим никаква сећања. Али од тада су се почела отварати моја заборављена сећања. Скадарско језеро, као природни феномен на невероватан начин упознао ме са оним заборављеним у мени.
Подгорицу сам видео тек навече када смо јој се вратили. Било је право чудо заспати те вецери, али умор тела није ми допустио да мимоиђем кревет у хотелској соби. Сутра сам поново посетио велики храм Христовог Васкрсења у Подгорици. Дивео сам се његовој величини, а још више људима, радницима који су га довршавали. Опслуживали су храм са свих страна, борећи се, јер су хтели што пре да га уздигну изнад свих оближњих грађевина. Упорношћу, тражио сам некога од парохијске обитељи с ким бих могао попричати о храму. Сви су били заузети, али нисам одустао, чекао сам да неко изађе у ходник и да потражим оца Драгана на којег ме упутио отац Гаврило. Када сам касније уз стрпљиво чекање дошао до оца и рекао му да ме отац Гаврило послао одмах су ми се широм отворили врата његове канцеларије. У заједничком разговору придружио нам се и директор Радио Светигоре, отац Предраг Шћепановић, најслушанијег Православног радија у Црној гори. Разменили смо искуства око техничког уредништва, након којег смо постали богатији за квалитетне савете који се односе на радио емитовање. У заједничким разговорима на којима су присуствовали и старешина храма отац Драган, одао сам своје жеље да желим упознати скривене природне осмехе Црне Горе. Не губећи драгоцено време убрзо сам кренуо. Али убрзо што сам кренуо од њих, већ сам стао. На узвисини са које ми је поглед обухватио целу Подгорицу и приградска насеља. Приђе ми тамо том приликом један човек. Питао ме је за помоћ, каже: “Молим те, остао сам без горива, хоћеш сли да ме повезеш до бензинске пумпе, али само ако идеш у смеру Цетиња”. Рекао сам да нема проблема, свакако идем у том смеру. На бензинској станици је узео неколико литара горива, па ме замолио да га и вратим назад до места где му је ауто. Када смо се враћали према ауту, у разговору сам му се поверио да имам велики проблем – желим да упознам Црну Гору, али у само неколико дана. Човек се звао Слободан. Размишљам, можда човек има ту срећу па је одавно спознао себе и постао доиста слободан. Његово властито име баш некако стоји уз осећај радости и наравно слободе. Одушевио сам га својом жељом, па ми је одмах предлагао истраживачке руте. Упутио ме је прво према Цетињу, Црногорској престолници у којој се осим историјских важних државних институција, може посетити и духовно средиште, Цетињски манастир у којем се налази: делић Часног Крста, рука Светог Јована Крститеља и мошти Светог Петра Цетињског. То ми је био довољан путоказ. Када смо стигли до његовог аута, поздравили смо се, и захвалили један другоме. Слободан је био типични Црногорац, огроман човек, крупног гласа, добар познаваоц своје националне историје, али и веселог живота. Саветовао ме је да обавезно видим Будву, околне плаже. Каже да су то најлепше и најпосећеније плаже у Црној Гори.
Када сам стигао у Цетиње, прво сам се изгубио у уским градским улицама, а тек онда сам успео да посетим Цетињски манастир. Тамо ми време није било никакво ограничење. Када сам ушао у духовну баштину Цетињског манастира, обузела ме топлина и присуство угодног тоналитета призвука другог света. Свете мошти – рука Светог Јована Крститеља, делић Часног Крста и мошти Светог Петра Цетињског. Некада су ми снови били потребни да доживим недостижне животне тренутке. Међутим, тренутак који ствара уз сузе у очима, нејасну слику стварности, претварају сан у реалност свакодневног живота. Пун потпуног опипљивог живота обасјан надприродном светлошћу изашао сам ван из манастира дубоко благодарећи Спаситељу који обасјава оваквим тренуцима наше мале, пале животе. Пре поласка, посетио сам Митрополију која се налази недалеко од манастира. Хтео сам да Митрополиту Амфилохију поклоним своју књигу: “Сусрети са светим местима”. Њега тренутно није било, али су ту била два монаха, његови помоћници који су преузели књигу и обећали ми да ће књигу проследити Митрополиту. Жена која је радила у кухињи чула је како спомињем манастир Лепавину и оца Гаврила и дошла је да ме почасти соком и пита да поновим име манастира којег сам споменуо? Поновио сам зачуђеним гласом: манастир Лепавина!!! На то се госпођа изенадила и каже: да долази често и она тамо, помаже и тамо ради у кухињи. Ето, сусрета чак и овде у овој далекој земљи. Лепавина, Пресвета Богородица Лепавинска уз оца Гаврила досеже и овде.
Од Цетиња сам наставио према Будви. На великој плажи поред Будве, било је безброј људи који су били потпуно опчињени морском водом. Испративши ове предивне плаже наставио сам према југу. Свака плажа је имала своје морске таласе и свака је сматрала да је она узвишенија од осталих плажа, баш као и људи, који себе сматрају узвишенијима од осталих. Наставио сам даље према Светом Стефану, специфичном полуострву који је цео претворен у хотел, а једна од његовим плажа у његовој непосредној близини затекао сам затворену, јер ју се само улазница могла отворити. Плажа насупрот ње је била слободна и отворена, тако да сам успео и овде доживети морске таласе који су власништво свих људи на Земљи.
Сутрадан сам кренуо, на север, према о Даниловграду. Наишао сам на предео манастира Светог Василија Острошког. Скретање према Острогу ми није био део плана, јер сам хтео видети недоживљене пределе Црне Горе и тако занемарити Острошку светињу, која ми је позната од раније. Медјутим, велике и вечито уздигнуте Острошке планине су ме без обзира на мој план и даље призивале к себи. На крају, ипак нисам могао да им одолим, због чудеснг призива хармоније која се налази у природи Острошких планина. Како сам ја мењао план и упућивао се према њиховим врховима, тако су се изнад Острога убрзано накупљали црни тамни олујни облаци уз снажне ветрове који су почели изненада да се узбуркају. Нестала је прилика да посетим Острог. Природа је ослушкивала моје мисли и жеље. Препустио сам се олако својим жељама, због којих сам пропустио прилику да поново доживим кивот Светог Василија Острошког. Удаљавао сам се. Возио сам споро како бих се дуже задржао у окружењу ветрова које сам узбуркао својим жељама. План нове руте ме је наводио према манастиру Дајбабе, манастиру посвећеном Успенију Пресвете Богородице. Ово је исто неуобичајено место. Уз необичан положај цркве још је посебнији природан облик печине на којој је црква сазидана. Улаз у печину је улаз у цркву, која је у својим удубљеним каналима заузела облик крста осликаног од руке првог настојатеља и оснивача овог манастира: преподобног Симеона Дајбабског (Поповића). Свака пећинска стаза је осликана са прилагођеним фрескама како структури печине тако и еванђелским мотивима. То неминовно ствара посебно духовно окружење у којем човек боље схвата сцене првих векова хришћанства. Такве мотиве ми је било корисно видети, сматрајући потребним да се бар мало вратим првим вековима хришћанства, када се Еухаристија вршила у оваквим пећинама и скривеним просторијама.До краја вечери, осим манастира Дајбабе упознао сам непознати део Подгорице, културу тог града, осећајност, љубазност и његово гостопримство. Тек касно у ноћи кренуо сам према мору, према Тивту, северном делу приморја. Мало је остало времена, па морам брже да делујем.
У Тивту сам имао домачине који су разумели мој задатак. Јутарњи доручак и заједничка јутарња кафа са домачинима допустила ми је да слушам различите теме овдашњих људи. Права је радост упознавати различитост људи, управо та различитост ме је и довела овде.
Те слике су ми се наизменично мењале испред очију; мало ова коју сам гледао физичким очима, па онда она коју бих видео својим духовним очима. Ратови, сиромаштво и глад са једне стране и луксуз прекрасних јахти марини у заливу. Наставио сам даље, необазирећи се на све детаље. Мој мали рент-а-цар није баш испуњавао све моје потребе на овом путовању, јер за неке руте је био неадекватан. Но, ипак сам искористио све његове потенцијалне могућности. Успео сам с њим проћи Которски тунел, и доћи у други део залива – где се налази стари Которски град. Паркирао сам уз плажу и наставио прешице према тврђави – старог града. У мноштву уличица Старог града изненада сам се нашао пред црквом Светог Луке у којем се чувају Свете мошти овог светитеља. У тренутку када сам дошао, свештеник је отворио кутију са Светим моштима коју сам тада успео целивати. Сигуран сам да их не би отворио само за мене, већ сам имао среће јер је у том тренутку дошла група верника која је свештенику била интересантнија од мене. Открио сам овде и други део Бока-которског залива, попевши се на староградску узвисину. Одавде сам видео навероватни призор који ми је отворио видик према другом делу Бока-которском заливу, другом делу где се налази већи број светиња које остављам за следећу посету. Са друге стране су Херцег нови и Игало који су за сада ван мога домашаја. Јер време ми је ограничено, а предео које управо гледам скрива многа Света места која треба детаљно истражити.
Преспававши, следећег јутра наставио сам према Будви, поздравивши се са својим Бока-которским домачинима. Остало ми је да осетим отворено море за стварање нове идеје. Нашао сам неку плажу коју домаћини зову: “Плави хоризонти”. Предео који пружа дотицај са отвореним морем. А отворено море пружа дотицај са океаном, а оно целу планету повезује у једну целину. Био сам у средишњем дотицају са саставним делом планете коју Бог толико воли да је на њој населио најсавршеније биће у васиони – човека. Мноштво уметничких дела имао сам тада на длану, јер ми је одавде природа била потпуно наклоњена, а ја сам се осећао као њен господар. Господар природе, према којој су људи непријатељски настројени. Јер ми смо ипак непријатељи природе. Понашамо се као она Божија створења којој су одстрањене могућности контакта са природом, већ вечито живе у тамним пределима где постоје само деструктивне активности.
У Подгорицу сам дошао, тачно на време да вратим вредни алат – аутомобил. Поздравио сам се са својим драгим домаћинима у Подгорици који су ми омогућили овако целовито истраживање Црне Горе. А у задњој минути сам ухватио аутобус за Београд. Јер сам хтео искористити и последње секунде боравка у предивним пејзажима чије вредности човек још није свестан. Преспавајући цео пут у аутобусу, пробудио сам се пред Београдом, тако да је упознавање Црне Горе био као један предиван сан о којем сам дуго маштао.
Ненад Бадовинац, 2013.